Vatromet i aplauzi za Miću penzionera

– Za ono što se događa i govori u automobilu nisam imao ni uši, ni oči, znači ni video ni čuo. Uglavnom odgovaraš na pitanja, retko pitaš – kaže Milovanović na našu molbu da nam ispriča neki najzanimljiviji događaj iz svoje duge vozačke karijere.

Zato su, valjda, svi a posebno direktori i političari, voleli da ih on vozi. Godila im je ta sigurnost u svakom pogledu, a da ne govorimo o bezbednosti u saobraćaju i o ispravnosti vozila. I, zato i u ovo vreme zavisti, netrpeljivosti i usled sličnih drugih uzroka rđavih međuljudskih odnosa u mnogim kolektivima pomenute njegove osobine cenile su i kolege pa su smatrali da mu, poslednjeg radnog dana, valja posebno zahvaliti.

Ali, kako kad on nije voleo kafane? Zato je njegov najbolji saradnik i, naravno, kolega Milivoje Marković, danima dumao i smislio:

– On je u prostoru našeg voznog parka provodio najviše vremena i znao sam da bi mu neko slavlje jedino tu nešto značilo. Zato sam dan pred njegov odlazak osmislio program čiju smo realizaciju finansirali mi, njegove kolege. Znači ni firma, ni sindikalna organizacija na čijem sam čelu – objašnjava nam Marković.

A, program zahvalnosti ovakvom radniku odvijao se na sledeći način: dat je Milovanoviću i tog poslednjeg radnog dana zadatak da ode kolima do dva, tri kilometra udaljenog tržnog centra. On je, naravno, kao i uvek strogo po propisu, zatražio putni nalog jer automobil nije njegov nego državni. I, dobio je taj dokument, ali Marković je iskoristio njegovu kratku nepažnju i „ukrao” mu je nalog iz automobila. Za ulogu „lokatora”, kako bi u svakom momentu znali gde je, njegove kolege su zadužili koleginicu Snežanu Bulatović, koja je pošla sa njim. I, pri povratku njihov automobil iznenada zaustavlja policajac na motociklu. Policajac kontroliše vozilo, vozač daje saobraćajna dokumenata, ali naloga nema pa nema... Policajac insistira i, naposletku, predlaže da krene za njim do policijske stanice, navodno zarad kratke izjave. Napred, motocikl, blinkaju svetla... a u vozilu razočarani vozač Mića, koji nije znao da je i policija pristala da učestvuje u zahvalnosti ovakvom vozaču. Tako je i on, bar jednom nakratko, stotinak metara bio propraćen kao oni koje je počesto vozio.

Shvatio je to Milovanović tek kada je policajac sa motociklom, umesto u zgradu policijske uprave, skrenuo u prostor voznog parka „Elektrosrbije”. A, tamo je vozilo za čijim je volanom Milovanović bio službeno poslednji put, moralo proći kroz špalir kolega i koleginica i kada je izašao razlegao se i potrajao aplauz, zasvirala je muzika, krenuo je vatromet i dugo se posle sedelo i pričalo.

Danas je već bivši državni vozač Milorad Milovanović Mića u svojoj vikendici, u selu Kamenici ispod planine Goč. Tamo je otputovao, dabome, svojim vozilom i bez putnog naloga.