„Пут свиле” као одбрамбена линија

Сергеј Шојгу, министар одбране Руске Федерације и један од најближих сарадника председника Владимира Путина, изјавио је: „Веома је важно да су наше две земље спремне на заједничка улагања у заштити мира и јачања међународне безбедности. Ниво руско-кинеских преговора сведочи о конструктивном дијалогу о свим проблемима на глобалном и регионалном плану.”

На његове речи надовезао се кинески министар одбране Чанг Вангуан саопштењем да већ током ове године на плану војне сарадње пред двема државама стоје „многи велики и важни догађаји”.

Подсетимо, недавно обелодањена иницијатива Кине да, у оквиру пројекта „Пут свиле”, на заједничком послу и у заједничком интересу окупи безмало 70 суверених држава евроазијског простора, у којима живи око 70 одсто светског становништва, које владају са 75 одсто познатих енергетских резерви и у светском бруто-националном дохотку учествују са 55 одсто, могла би имати далекосежне последице по актуелну глобалну равнотежу. То је могло да се закључи већ непосредно по окончању недавног сусрета председника Русије Владимира Путина са кинеским колегом Си Ђинпингом, одржаном у оквиру међународног форума „Један појас, један пут”. Нема сумње да су две најмоћније силе ван западног утицаја кренуле у нову етапу међусобне сарадње.

Јачање директне војне сарадње највеће и најмногољудније државе на свету, уз већ поменуте стратешке партнере из Евроазије, у многоме мења слику глобалних утицаја моћи. Тачније, много шта доводи у раван која је до сада, на неки начин, била у сенци, али која је почела да излази на видело по распаду Совјетског Савеза 1991. Наиме, већина војних аналитичара слажу се у једноме: евентуални нови велики рат (назив који се уобичајено користи за сукобе светских размера) данас је могућ тек на релацији САД–Русија. Све остало, без обзира на масовност, трагичност или жестину, био би тек „сукоб локалног карактера”, вођен без много жеље да се претвори у нешто глобалније. Можда је јасније, али не и утешније.

Америка је омасовљењем НАТО-а, а посебно јачањем позиција алијансе уз границе са Русијом, покушала да победу у неком таквом замишљеном рату учини за себе извеснијом. Како се испоставило, план Пентагона је само делимично остварен. Тешко наоружање је распоређено по задатим стратешким тачкама, али вољност за ратовање чланица војног савеза и непосредних руских комшија прилично је упитна. На крају крајева, у самој Европи, па и у оквирима заједничке ЕУ породице, свима је јасно да би, како год да се заврши тај имагинарни сукоб, они и даље остали руске комшије. Са свим ефектима, предвиђеним и непредвиђеним, које такав статус носи. Истовремено, Американци би и даље могли да уживају у свом миру и „изузетности”, негде далеко преко океана.

Војно партнерство Русије и Кине руши целу ову конструкцију. Надлежнима у Пекингу је јасно да и они могу да очекују сличне претње, наравно, овај пут преко Тихог океана. А да то никако не желе, казује и податак да реакција на ракетно-нуклеарне претње које Северна Кореја упућује Америци, Јужној Кореји и Јапану нема онај интензитет осуде који би у Вашингтону желели.

Са друге стране, Москви је и те како важно да са Кином има што боље односе. Подсетимо, у оквиру сарадње две земље је и споразум по којем је кинеским грађанима омогућено да на великим ненасељеним просторима руског далеког истока закупљују имања, организују производњу, па чак и да дижу градове. Укратко, да на нек начин постану посебна етничка целина у оквиру руске државе. Проширење овакве сарадње и њено унапређење и на безбедносном плану јавља се као логичан следећи корак.

У оквиру свега поменутог, борба против међународног тероризма јавља се као неодвојиви део. Јасно је да америчко „специфично” третирање највеће пошасти савременог света, тачније селективно гледање на њене различите облике и узроке и отворено коришћење исте у складу са сопственим политичким интересима, за друге није прихватљиво. Такође, јасно је и да Вашингтон у својој политици према другима, а посебно према моћницима попут Русије и Кине, не преза да тероризам, чији год исти био, користи као легитимно оружје за притиске и јасно покушава да га преусмери са мета у сопственој кући.

Европски простор је, после терористичких напада у САД 11. септембра 2001, постао најпогодније тло за такве „игре”. Није чудно што Москва и Пекинг нису у том смислу спремни на жртвовање које су себи дозволиле највеће престонице на Старом континенту.