„Put svile” kao odbrambena linija

Sergej Šojgu, ministar odbrane Ruske Federacije i jedan od najbližih saradnika predsednika Vladimira Putina, izjavio je: „Veoma je važno da su naše dve zemlje spremne na zajednička ulaganja u zaštiti mira i jačanja međunarodne bezbednosti. Nivo rusko-kineskih pregovora svedoči o konstruktivnom dijalogu o svim problemima na globalnom i regionalnom planu.”

Na njegove reči nadovezao se kineski ministar odbrane Čang Vanguan saopštenjem da već tokom ove godine na planu vojne saradnje pred dvema državama stoje „mnogi veliki i važni događaji”.

Podsetimo, nedavno obelodanjena inicijativa Kine da, u okviru projekta „Put svile”, na zajedničkom poslu i u zajedničkom interesu okupi bezmalo 70 suverenih država evroazijskog prostora, u kojima živi oko 70 odsto svetskog stanovništva, koje vladaju sa 75 odsto poznatih energetskih rezervi i u svetskom bruto-nacionalnom dohotku učestvuju sa 55 odsto, mogla bi imati dalekosežne posledice po aktuelnu globalnu ravnotežu. To je moglo da se zaključi već neposredno po okončanju nedavnog susreta predsednika Rusije Vladimira Putina sa kineskim kolegom Si Đinpingom, održanom u okviru međunarodnog foruma „Jedan pojas, jedan put”. Nema sumnje da su dve najmoćnije sile van zapadnog uticaja krenule u novu etapu međusobne saradnje.

Jačanje direktne vojne saradnje najveće i najmnogoljudnije države na svetu, uz već pomenute strateške partnere iz Evroazije, u mnogome menja sliku globalnih uticaja moći. Tačnije, mnogo šta dovodi u ravan koja je do sada, na neki način, bila u senci, ali koja je počela da izlazi na videlo po raspadu Sovjetskog Saveza 1991. Naime, većina vojnih analitičara slažu se u jednome: eventualni novi veliki rat (naziv koji se uobičajeno koristi za sukobe svetskih razmera) danas je moguć tek na relaciji SAD–Rusija. Sve ostalo, bez obzira na masovnost, tragičnost ili žestinu, bio bi tek „sukob lokalnog karaktera”, vođen bez mnogo želje da se pretvori u nešto globalnije. Možda je jasnije, ali ne i utešnije.

Amerika je omasovljenjem NATO-a, a posebno jačanjem pozicija alijanse uz granice sa Rusijom, pokušala da pobedu u nekom takvom zamišljenom ratu učini za sebe izvesnijom. Kako se ispostavilo, plan Pentagona je samo delimično ostvaren. Teško naoružanje je raspoređeno po zadatim strateškim tačkama, ali voljnost za ratovanje članica vojnog saveza i neposrednih ruskih komšija prilično je upitna. Na kraju krajeva, u samoj Evropi, pa i u okvirima zajedničke EU porodice, svima je jasno da bi, kako god da se završi taj imaginarni sukob, oni i dalje ostali ruske komšije. Sa svim efektima, predviđenim i nepredviđenim, koje takav status nosi. Istovremeno, Amerikanci bi i dalje mogli da uživaju u svom miru i „izuzetnosti”, negde daleko preko okeana.

Vojno partnerstvo Rusije i Kine ruši celu ovu konstrukciju. Nadležnima u Pekingu je jasno da i oni mogu da očekuju slične pretnje, naravno, ovaj put preko Tihog okeana. A da to nikako ne žele, kazuje i podatak da reakcija na raketno-nuklearne pretnje koje Severna Koreja upućuje Americi, Južnoj Koreji i Japanu nema onaj intenzitet osude koji bi u Vašingtonu želeli.

Sa druge strane, Moskvi je i te kako važno da sa Kinom ima što bolje odnose. Podsetimo, u okviru saradnje dve zemlje je i sporazum po kojem je kineskim građanima omogućeno da na velikim nenaseljenim prostorima ruskog dalekog istoka zakupljuju imanja, organizuju proizvodnju, pa čak i da dižu gradove. Ukratko, da na nek način postanu posebna etnička celina u okviru ruske države. Proširenje ovakve saradnje i njeno unapređenje i na bezbednosnom planu javlja se kao logičan sledeći korak.

U okviru svega pomenutog, borba protiv međunarodnog terorizma javlja se kao neodvojivi deo. Jasno je da američko „specifično” tretiranje najveće pošasti savremenog sveta, tačnije selektivno gledanje na njene različite oblike i uzroke i otvoreno korišćenje iste u skladu sa sopstvenim političkim interesima, za druge nije prihvatljivo. Takođe, jasno je i da Vašington u svojoj politici prema drugima, a posebno prema moćnicima poput Rusije i Kine, ne preza da terorizam, čiji god isti bio, koristi kao legitimno oružje za pritiske i jasno pokušava da ga preusmeri sa meta u sopstvenoj kući.

Evropski prostor je, posle terorističkih napada u SAD 11. septembra 2001, postao najpogodnije tlo za takve „igre”. Nije čudno što Moskva i Peking nisu u tom smislu spremni na žrtvovanje koje su sebi dozvolile najveće prestonice na Starom kontinentu.