Сре­дач­ка жу­па оста­ће без Ср­ба

На два­на­е­стом ки­ло­ме­тру од При­зре­на, на пу­ту ка Бре­зо­ви­ци, на­ла­зи се се­ло Сред­ска, цен­тар Сре­дач­ке жу­пе. У се­лу ко­је чи­не се­дам за­се­ла­ка „на­ни­за­них“ на об­рон­ци­ма Шар-пла­ни­не жи­ве ис­кљу­чи­во ста­нов­ни­ци срп­ске на­ци­о­нал­но­сти. У цен­тру се­ла по­сто­ја­ли су дом кул­ту­ре, здрав­стве­на ам­бу­лан­та, по­шта, ве­ли­ка осмо­го­ди­шња шко­ла, са­мо­по­слу­га, по­љо­при­вред­на за­дру­га, ста­ни­ца по­ли­ци­је... 

Ме­ђу­тим, 1999. го­ди­не, Ср­би из Сред­ске и окол­них се­ла на па­ди­на­ма Ша­ре мо­ра­ли су да, пред на­ле­том ал­бан­ских екс­тре­ми­ста, оду из свог за­ви­ча­ја. Да­нас је у свих се­дам за­се­ла­ка оста­ло да жи­ви је­два де­се­так срп­ских ду­ша у по­од­ма­клим го­ди­на­ма. Оро­ну­ле ку­ће, об­ра­сле у ко­ров, спа­љен и по­ру­шен дом кул­ту­ре, са­мо­по­слу­га, по­љо­при­вред­на за­дру­га, по­шта. 

Ина­че, осмо­го­ди­шња шко­ла у овом се­лу до 1999. го­ди­не би­ла је нај­у­ре­ђе­ни­ја вас­пит­но-обра­зов­на уста­но­ва на под­руч­ју при­зрен­ске оп­шти­не. Има­ла је нај­у­ре­ђе­ни­је школ­ско дво­ри­ште у ко­ме су за­јед­но са уче­ни­ци­ма и на­став­ни­ци га­ји­ли во­ће, цве­ће и де­се­так ко­шни­ца пче­ла. Школ­ска згра­да да­нас про­па­да, а у по­след­ње вре­ме по­ста­ла је и ме­та ло­по­ва, ко­ји од­но­се све што стиг­ну. Од ју­на 1999. го­ди­не у њој се не чу­је де­чи­ја гра­ја, јер у се­лу не­ма ни­јед­ног де­те­та, као ни у оста­лим се­ли­ма Сре­дач­ке жу­пе. 

Да­нас у це­лој жу­пи жи­ви око 120 Ср­ба. Ка­ко го­ди­не про­ла­зе, Ср­ба је све ма­ње, а ин­те­ре­со­ва­ња за по­вра­так не­ма, јер за то не по­сто­је основ­ни усло­ви. Ал­бан­ци из При­зре­на и око­ли­не, дуж пу­та При­зрен–Бре­зо­ви­ца, са­гра­ди­ли су ве­ли­ки број хо­те­ла, мо­те­ла, ви­кен­ди­ца... Ка­ко ства­ри са­да сто­је, за де­се­так го­ди­на, Сре­дач­ка жу­па ће оста­ти без Ср­ба. Жа­ло­сно, али ће се то, на­жа­лост, до­го­ди­ти. 

Ми­ро­слав То­до­ро­вић, (При­зрен) Бе­о­град