Sre­dač­ka žu­pa osta­će bez Sr­ba

Na dva­na­e­stom ki­lo­me­tru od Pri­zre­na, na pu­tu ka Bre­zo­vi­ci, na­la­zi se se­lo Sred­ska, cen­tar Sre­dač­ke žu­pe. U se­lu ko­je či­ne se­dam za­se­la­ka „na­ni­za­nih“ na ob­ron­ci­ma Šar-pla­ni­ne ži­ve is­klju­či­vo sta­nov­ni­ci srp­ske na­ci­o­nal­no­sti. U cen­tru se­la po­sto­ja­li su dom kul­tu­re, zdrav­stve­na am­bu­lan­ta, po­šta, ve­li­ka osmo­go­di­šnja ško­la, sa­mo­po­slu­ga, po­ljo­pri­vred­na za­dru­ga, sta­ni­ca po­li­ci­je... 

Me­đu­tim, 1999. go­di­ne, Sr­bi iz Sred­ske i okol­nih se­la na pa­di­na­ma Ša­re mo­ra­li su da, pred na­le­tom al­ban­skih eks­tre­mi­sta, odu iz svog za­vi­ča­ja. Da­nas je u svih se­dam za­se­la­ka osta­lo da ži­vi je­dva de­se­tak srp­skih du­ša u po­od­ma­klim go­di­na­ma. Oro­nu­le ku­će, ob­ra­sle u ko­rov, spa­ljen i po­ru­šen dom kul­tu­re, sa­mo­po­slu­ga, po­ljo­pri­vred­na za­dru­ga, po­šta. 

Ina­če, osmo­go­di­šnja ško­la u ovom se­lu do 1999. go­di­ne bi­la je naj­u­re­đe­ni­ja vas­pit­no-obra­zov­na usta­no­va na pod­ruč­ju pri­zren­ske op­šti­ne. Ima­la je naj­u­re­đe­ni­je škol­sko dvo­ri­šte u ko­me su za­jed­no sa uče­ni­ci­ma i na­stav­ni­ci ga­ji­li vo­će, cve­će i de­se­tak ko­šni­ca pče­la. Škol­ska zgra­da da­nas pro­pa­da, a u po­sled­nje vre­me po­sta­la je i me­ta lo­po­va, ko­ji od­no­se sve što stig­nu. Od ju­na 1999. go­di­ne u njoj se ne ču­je de­či­ja gra­ja, jer u se­lu ne­ma ni­jed­nog de­te­ta, kao ni u osta­lim se­li­ma Sre­dač­ke žu­pe. 

Da­nas u ce­loj žu­pi ži­vi oko 120 Sr­ba. Ka­ko go­di­ne pro­la­ze, Sr­ba je sve ma­nje, a in­te­re­so­va­nja za po­vra­tak ne­ma, jer za to ne po­sto­je osnov­ni uslo­vi. Al­ban­ci iz Pri­zre­na i oko­li­ne, duž pu­ta Pri­zren–Bre­zo­vi­ca, sa­gra­di­li su ve­li­ki broj ho­te­la, mo­te­la, vi­ken­di­ca... Ka­ko stva­ri sa­da sto­je, za de­se­tak go­di­na, Sre­dač­ka žu­pa će osta­ti bez Sr­ba. Ža­lo­sno, ali će se to, na­ža­lost, do­go­di­ti. 

Mi­ro­slav To­do­ro­vić, (Pri­zren) Be­o­grad