​Премијери који су мењали Србију

Вест о избору Ане Брнабић, прве српске министарке која се јавно декларисала као геј особа, за мандатара, можда је још више него у овдашњој јавности одјекнула у региону, а ништа мање у осталом делу света. Руска агенција Тасс констатује ће она бити тек пета особа у свету на челу владе која се отворено декларисала као геј и друга жена која долази на место премијера, а тако се изјаснила. Избор Брнабићеве посебно је обрадовао Хрвате, који на сав глас истичу да је њихове горе лист.

Остаје да се види какав ће бити учинак Брнабићеве, која на дужност долази са епитетима – образована, стручна, марљива и, уз све то, ослобођена партијских стега.

 

Већ је извесно да ће она, и пре него што подвуче црту испод свог премијерског мандата, остати упамћена као седми премијер после петооктобарских промена. На тој листи посебно место припада лидеру Демократске странке Зорану Ђинђићу, који је убијен у атентату после свега 25 месеци проведених на челу српске владе. У Немањину се уселио 25. јануара 2001, а 12. марта 2003. страдао испред те исте зграде.

Уобичајено, уз његово име, стоји „први реформски премијер”, али и поред свега новог што је донео, био је непопуларан и критикован. Статистички подаци показују да су 2000. године људи у Србији примали просечну плату која је вредела 35 евра, а да је до фебруара 2003. нарасла на 164 евра. Кост у грлу његове владе била је сарадња с Хашким трибуналом. Уз подршку чланова велике, осамнаесточлане коалиције ДОС, донео је одлуку о изручењу бившег председника Србије Слободана Милошевића Хагу.

И до данас се ломе копља око тога шта је имао на уму када је, упркос вољи појединих великих сила, тражио да се хитно реши статус Косова. Једни су га критиковали да реформе не иду обећаном брзином, а други да је спреман да попушта Западу, тако да је често био изложен баражној ватри у јавности. Тек после смрти, заслуге су му у највећој мери уважили – и једни и други.

Његов наследник Зоран Живковић на премијерској функцији нашао се стицајем управо тих, трагичних околности. Владу је преузео 18. марта, шест дана после Ђинђићевог убиства, и на том месту остао до 3. марта 2004. године, дакле тачно годину дана. Србија је била уздрмана атентатом и подељена између политичких снага предвођених ДС-ом и опозиције окупљене око Демократске странке Србије и њеног лидера Војислава Коштунице. Почетак Живковићеве владавине обележила је акција „Сабља” и ванредно стање. Србија је почела да осећа и како слаби подршка Запада, те како они не одустају од намере да дају независност Косову. Јасно је било и да процес приступања ЕУ неће ићи лако, како је то Београд замишљао, а Живковић је обећавао да би Србија могла да постане пуноправна чланица већ 2007, и истовремено упозоравао да је „политика штапа и шаргарепе била политика 20. века”.

Затим је дошао Коштуница, у два мандата. Први је започео 3. марта 2004, а окончао 15. маја 2007. Коштуничин први мандат обележило је доношење новог Устава, 2006, у коjем је посебно место заузела Преамбула посвећена Косову, што је у годинама које долазе било предмет критика неких прозападних политичара, који су управо овај део највишег правног акта прогласили за кочницу напредовања ка Европи. У време Коштуничине владе догодио се највећи број добровољних предаја српских високих политичара и официра Хашком трибуналу.

Економски подаци указују да је то било време највећег раста нето зарада, са 194 евра у 2004, на чак 402 у 2008. години. После ванредних избора 2007, Коштуница је други пут изабран за премијера, али као мањински партнер у влади са ДС-ом. То је и био узрок што је ово место својом вољом напустио у марту 2008, вративши мандат народу. Како је објаснио, „влада нема јединствену политику око суштинског питања – Косова и Метохије у саставу Србије”.

Премијерску фотељу после њега је заузео први нестраначки кадар. Мирко Цветковић био је избор Бориса Тадића, који су многи схватили као намеру тадашњег председника да све конце, осим на Андрићевом венцу, држи и у Немањиној. Иако „слаби” премијер, Цветковић је био први који је изгурао читав четворогодишњи мандат – до 27. јула 2012. године. Економисти кажу да му се не може опростити што као експерт није могао да предвиди погубне последице светске економске кризе, која је већ била запљуснула већи део света. Напротив, и он је, као и многи други из владе, тврдио да је то наша „развојна шанса”. Његов експозе, у којем је најавио „динамичан раст привредне активности, раст запослености, повећање стандарда грађана Србије”, економска криза је практично поцепала и пре него што је стигао да га прочита.

Коалиција са СНС-ом, чији је тадашњи председник Томислав Николић победио на изборима 2012, винула је Ивицу Дачића на премијерско место. У експозеу је остао доследан принципима социјалне правде за које се бори СПС, али је ипак временом од многих тих принципа морао да одустане. Тако је, рецимо, у премијерском експозеу рекао да се „не може позивати на замрзавање или смањивање плата и пензија”. Две године касније подржао је одлуку о смањењу плата и пензија, а 2013. ставио је свој потпис и на Бриселски споразум с Приштином. Можда се у његовој способности прилагођавања ситуацији и крије тајна политичке дуговечности, како је пре неколико дана приметио министар спољних послова Аустрије Себастијан Курц, констатујући како „владе у Србији пролазе, а Ивица Дачић остаје”.

И Александар Вучић се два пута нашао на челу српске владе. Први пут у априлу 2014, после ванредних избора, а други пут у августу прошле године, такође после ванредних парламентарних избора. Вучић је, како кажу економисти, успео већ за време првог мандата да среди буџет. Раст привреде и БДП-а већи је од очекиваног, трајно је смањен буџетски дефицит, али су као једно од нерешених питања остала предузећа у државном власништву. Противници му спочитавају да јавна предузећа није ослободио „археолошких наслага” партијских кадрова.

Повукао је непопуларан потез, смањивши плате у јавном сектору и пензије, што је имало ефекта на стабилизацију буџета. То му, међутим, није донело смањење популарности. Активно се укључио у преговоре са Приштином, што је резултирало договором о формирању Заједнице српских општина 2015, али се то због опструкције албанских политичара још није остварило.

Током Вучићевог првог мандата, у децембру 2015, Србија је отворила прва преговарачка поглавља са ЕУ, а он сам често потенцира да Београд од тог пута не одустаје. Истовремено је интензивирана сарадња с Москвом у различитим областима. Кулминација дипломатске офанзиве коју је Вучићева влада предузимала заједно са бившим шефом државе Томиславом Николићем била је прошлогодишња дводневна посета кинеског председника Си Ђинпинга, као и решавање питања смедеревске железаре у сарадњи с партнерима из Кине.

По други пут у Немањиној 11 обрео се прошлог августа. Током шесточасовног експозеа у којем је преставио циљеве владе, прокламовао је, између осталог, и затварање свих поглавља са ЕУ до краја мандата владе 2019, наставак дијалога са Приштином, унапређење односа у региону, али и смањење броја запослених у јавној управи. Својој наследници оставио је у каси суфицит од 20 милијарди, што је, како је рекао, добра основа за подизање плата и пензија. И добар старт за политички неискусну премијерку, која себи поставља амбициозне циљеве, мада је и сама свесна да ће јој у том послу бити неопходна подршка и помоћ не само Вучића, већ и Дачића.