​Premijeri koji su menjali Srbiju

Vest o izboru Ane Brnabić, prve srpske ministarke koja se javno deklarisala kao gej osoba, za mandatara, možda je još više nego u ovdašnjoj javnosti odjeknula u regionu, a ništa manje u ostalom delu sveta. Ruska agencija Tass konstatuje će ona biti tek peta osoba u svetu na čelu vlade koja se otvoreno deklarisala kao gej i druga žena koja dolazi na mesto premijera, a tako se izjasnila. Izbor Brnabićeve posebno je obradovao Hrvate, koji na sav glas ističu da je njihove gore list.

Ostaje da se vidi kakav će biti učinak Brnabićeve, koja na dužnost dolazi sa epitetima – obrazovana, stručna, marljiva i, uz sve to, oslobođena partijskih stega.

 

Već je izvesno da će ona, i pre nego što podvuče crtu ispod svog premijerskog mandata, ostati upamćena kao sedmi premijer posle petooktobarskih promena. Na toj listi posebno mesto pripada lideru Demokratske stranke Zoranu Đinđiću, koji je ubijen u atentatu posle svega 25 meseci provedenih na čelu srpske vlade. U Nemanjinu se uselio 25. januara 2001, a 12. marta 2003. stradao ispred te iste zgrade.

Uobičajeno, uz njegovo ime, stoji „prvi reformski premijer”, ali i pored svega novog što je doneo, bio je nepopularan i kritikovan. Statistički podaci pokazuju da su 2000. godine ljudi u Srbiji primali prosečnu platu koja je vredela 35 evra, a da je do februara 2003. narasla na 164 evra. Kost u grlu njegove vlade bila je saradnja s Haškim tribunalom. Uz podršku članova velike, osamnaestočlane koalicije DOS, doneo je odluku o izručenju bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića Hagu.

I do danas se lome koplja oko toga šta je imao na umu kada je, uprkos volji pojedinih velikih sila, tražio da se hitno reši status Kosova. Jedni su ga kritikovali da reforme ne idu obećanom brzinom, a drugi da je spreman da popušta Zapadu, tako da je često bio izložen baražnoj vatri u javnosti. Tek posle smrti, zasluge su mu u najvećoj meri uvažili – i jedni i drugi.

Njegov naslednik Zoran Živković na premijerskoj funkciji našao se sticajem upravo tih, tragičnih okolnosti. Vladu je preuzeo 18. marta, šest dana posle Đinđićevog ubistva, i na tom mestu ostao do 3. marta 2004. godine, dakle tačno godinu dana. Srbija je bila uzdrmana atentatom i podeljena između političkih snaga predvođenih DS-om i opozicije okupljene oko Demokratske stranke Srbije i njenog lidera Vojislava Koštunice. Početak Živkovićeve vladavine obeležila je akcija „Sablja” i vanredno stanje. Srbija je počela da oseća i kako slabi podrška Zapada, te kako oni ne odustaju od namere da daju nezavisnost Kosovu. Jasno je bilo i da proces pristupanja EU neće ići lako, kako je to Beograd zamišljao, a Živković je obećavao da bi Srbija mogla da postane punopravna članica već 2007, i istovremeno upozoravao da je „politika štapa i šargarepe bila politika 20. veka”.

Zatim je došao Koštunica, u dva mandata. Prvi je započeo 3. marta 2004, a okončao 15. maja 2007. Koštuničin prvi mandat obeležilo je donošenje novog Ustava, 2006, u kojem je posebno mesto zauzela Preambula posvećena Kosovu, što je u godinama koje dolaze bilo predmet kritika nekih prozapadnih političara, koji su upravo ovaj deo najvišeg pravnog akta proglasili za kočnicu napredovanja ka Evropi. U vreme Koštuničine vlade dogodio se najveći broj dobrovoljnih predaja srpskih visokih političara i oficira Haškom tribunalu.

Ekonomski podaci ukazuju da je to bilo vreme najvećeg rasta neto zarada, sa 194 evra u 2004, na čak 402 u 2008. godini. Posle vanrednih izbora 2007, Koštunica je drugi put izabran za premijera, ali kao manjinski partner u vladi sa DS-om. To je i bio uzrok što je ovo mesto svojom voljom napustio u martu 2008, vrativši mandat narodu. Kako je objasnio, „vlada nema jedinstvenu politiku oko suštinskog pitanja – Kosova i Metohije u sastavu Srbije”.

Premijersku fotelju posle njega je zauzeo prvi nestranački kadar. Mirko Cvetković bio je izbor Borisa Tadića, koji su mnogi shvatili kao nameru tadašnjeg predsednika da sve konce, osim na Andrićevom vencu, drži i u Nemanjinoj. Iako „slabi” premijer, Cvetković je bio prvi koji je izgurao čitav četvorogodišnji mandat – do 27. jula 2012. godine. Ekonomisti kažu da mu se ne može oprostiti što kao ekspert nije mogao da predvidi pogubne posledice svetske ekonomske krize, koja je već bila zapljusnula veći deo sveta. Naprotiv, i on je, kao i mnogi drugi iz vlade, tvrdio da je to naša „razvojna šansa”. Njegov ekspoze, u kojem je najavio „dinamičan rast privredne aktivnosti, rast zaposlenosti, povećanje standarda građana Srbije”, ekonomska kriza je praktično pocepala i pre nego što je stigao da ga pročita.

Koalicija sa SNS-om, čiji je tadašnji predsednik Tomislav Nikolić pobedio na izborima 2012, vinula je Ivicu Dačića na premijersko mesto. U ekspozeu je ostao dosledan principima socijalne pravde za koje se bori SPS, ali je ipak vremenom od mnogih tih principa morao da odustane. Tako je, recimo, u premijerskom ekspozeu rekao da se „ne može pozivati na zamrzavanje ili smanjivanje plata i penzija”. Dve godine kasnije podržao je odluku o smanjenju plata i penzija, a 2013. stavio je svoj potpis i na Briselski sporazum s Prištinom. Možda se u njegovoj sposobnosti prilagođavanja situaciji i krije tajna političke dugovečnosti, kako je pre nekoliko dana primetio ministar spoljnih poslova Austrije Sebastijan Kurc, konstatujući kako „vlade u Srbiji prolaze, a Ivica Dačić ostaje”.

I Aleksandar Vučić se dva puta našao na čelu srpske vlade. Prvi put u aprilu 2014, posle vanrednih izbora, a drugi put u avgustu prošle godine, takođe posle vanrednih parlamentarnih izbora. Vučić je, kako kažu ekonomisti, uspeo već za vreme prvog mandata da sredi budžet. Rast privrede i BDP-a veći je od očekivanog, trajno je smanjen budžetski deficit, ali su kao jedno od nerešenih pitanja ostala preduzeća u državnom vlasništvu. Protivnici mu spočitavaju da javna preduzeća nije oslobodio „arheoloških naslaga” partijskih kadrova.

Povukao je nepopularan potez, smanjivši plate u javnom sektoru i penzije, što je imalo efekta na stabilizaciju budžeta. To mu, međutim, nije donelo smanjenje popularnosti. Aktivno se uključio u pregovore sa Prištinom, što je rezultiralo dogovorom o formiranju Zajednice srpskih opština 2015, ali se to zbog opstrukcije albanskih političara još nije ostvarilo.

Tokom Vučićevog prvog mandata, u decembru 2015, Srbija je otvorila prva pregovaračka poglavlja sa EU, a on sam često potencira da Beograd od tog puta ne odustaje. Istovremeno je intenzivirana saradnja s Moskvom u različitim oblastima. Kulminacija diplomatske ofanzive koju je Vučićeva vlada preduzimala zajedno sa bivšim šefom države Tomislavom Nikolićem bila je prošlogodišnja dvodnevna poseta kineskog predsednika Si Đinpinga, kao i rešavanje pitanja smederevske železare u saradnji s partnerima iz Kine.

Po drugi put u Nemanjinoj 11 obreo se prošlog avgusta. Tokom šestočasovnog ekspozea u kojem je prestavio ciljeve vlade, proklamovao je, između ostalog, i zatvaranje svih poglavlja sa EU do kraja mandata vlade 2019, nastavak dijaloga sa Prištinom, unapređenje odnosa u regionu, ali i smanjenje broja zaposlenih u javnoj upravi. Svojoj naslednici ostavio je u kasi suficit od 20 milijardi, što je, kako je rekao, dobra osnova za podizanje plata i penzija. I dobar start za politički neiskusnu premijerku, koja sebi postavlja ambiciozne ciljeve, mada je i sama svesna da će joj u tom poslu biti neophodna podrška i pomoć ne samo Vučića, već i Dačića.