Сада је Панчево на потезу

Као врстан организатор шаховских такмичења долазио је преко Дунава и без изостанка кад год би овде био уприличен какав велики турнир, све благодарећи пријатељству, прича нам његов пријатељ и сарадник Миладин Митровић, председник овог шах клуба.

„Пружао нам је деценијама изузетну помоћ при организовању највећих шаховских и културних догађаја међународног значаја и чинио част да их отвори. Све је завештао нашем клубу и Панчеву сигуран да ћемо о свему томе најбоље бринути”, додаје Митровић.

Но, десило се другачије. У невеликом и неопремљеном простору и после пет година на све стране леже, на гомилама, вредни предмети. Ту, са урамљене фотографије посматра дечак, који је шахом почео да се бави, кажу касно, тек са тринаест година. Но, надарен, али и упоран и вредан, Глигорић је брзо напредовао и након домаћих успеха одлази на мегдан велемајсторима шаховске игре у ери Ботвиника, Бронштајна, Смислова, Таља, Евеа… касније Спаског, Петросјана, Корчноја, а више деценија убрајан је у три прва играча света и уважаван као најбољи шахиста ван СССР-а.

У збрајању његових тријумфа помаже Митровић, наводећи учешћа на највећим турнирима широм света, док педантна евиденција бележи да је одиграо 3.217 партија, што значи да је безмало деценију непрекидно играо шах, али као велики патриота био и сјајан амбасадор наше земље. Бавио се професионално и новинарством у Радио Београду и НИН-у, написао двадесетак уџбеника и књига шаховских хитова, волео класику, друговао са великанима попут Шостаковича и Хачатуријана и био најбољи пријатељ мргодном шаховском генију Бобију Фишеру, којег је натерао, да се после две деценије, управо у Београду врати шаху.

Беспрекорни џентлмен и интелектуалац говорио је, писао и преводио на десетак језика, а у деветој деценији посветио се музици, коју компонује и снима албум, покушавајући да исприча „Како сам преживео 20. век”.

Овај свет, у ком се вешто кретао кроз лавиринт шаховских проблема, новинарских извештаја, књижевних огледа и музичких интервала Глигорић је напустио пре пет година. Србија, пак, није знала да му се до краја се одужи, Панчево још мање. Није умело да мисли шаховски, ни корак унапред, па за сада нема решења – како достојно прихватити непроцењив поклон – легат који сведочи и чува успомену на великана.

„Од тренутка смрти великог пријатеља Панчева, тражимо помоћ града за опремање простора у ком би легат био достојно смештен. Било је и обећања да ће се помоћи око обезбеђивања 875.000 динара, колико је прерачуном радова предвиђено. Не мора то да буде одједном, али је важно да кренемо, јер овако не знамо куда ћемо са пехарима и медаљама, документацијом, личним предметима и библиотеком од око 2.000 књига. Све лежи по ћошковима и на столовима… и пропада. Срамота је да нам тако велики човек остави све, а ми му овако враћамо”, каже Миладин Митровић, председник најстаријег шах клуба у Србији из 1920. године, члан Прве лиге, који нажалост сам бије ову битку. Ипак, вера их не напушта, па кажу, „када будемо отворили његов легат, то ће бити музеј на ком ће нам завидети читава планета”.