Нико не жели да се у позоришту таласа

У глумачкој екипи су: Слободан Бештић као Јеротије Пантић, Нела Михаиловић у лику Анђе, а играју и Сузана Лукић, Павле Јеринић, Никола Вујовић, Хаџи Ненад Маричић, Небојша Кундачина, Милош Ђорђевић, Анастасиа Мандић, Бојан Кривокапић и Драган Николић. Премијера ове представе повод је за разговор са овим нашим цењеним редитељем.

– Ако погледамо стваралаштво не само Нушића, већ и Стерије наилазимо на озбиљну, оштру друштвени критику која се односи на понашање чиновника, функционера. Стално се појављује моменат када се човек продаје, када су општи морални принципи шутнути у страну. Њихово место преузима примат личног интереса који избија у први план и углавном се у тој целој причи појављује моменат како се друштво или друштвене вредности злоупотребљавају зарад личне афирмације. У самом „Сумњивом лицу” видимо и сам систем који то обезбеђује и захтева од појединца. Увек се нађе, наравно, и тај који се жртвује, који остане нека маргина због погрешне процене. Непрестано се суочавамо с питањем шта значи бити патриота и ко је непријатељ земље или одређеног поретка – каже Урбан за наш лист.„Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице.” У једној пограничној паланци власт су обављали корумпирани, полуписмени и неспособни државни чиновници... Шта је то у нашем карактеру што одолева зубу времена?

Врло смо склони да гледамо како се све дешава негде са стране, негде другде. Како се то и то дешава у тамо некој провинцији где ми волимо да одемо да једемо мућкалицу или ћевапе и да пијемо вино, а у ствари волимо те ликове у смислу: они су глупи, и тако се ту живи. Уместо да се суочимо са чињеницом да то јесмо ми, да је то наша култура и начин управљања и одговорности, и личне и друштва. Непрестано се смејемо некима другима уместо да се суочимо са стварношћу. На домаћим репертоарима има много представа по Нушићевим комадима и сви кажу да је то зато што је овај комедиограф јако актуелан. Али нико се не запита да ли су и те представе, без обзира на то ко их је режирао, актуелне.

Колико је потрошена узречица „то је у нашем менталитету”? Шта је с нашом самокритичношћу и грађанском савешћу?

У уметничком свету скоро да реч солидарност више и не постоји. Ми ни не знамо о чему се води позоришни дискурс у овој земљи, да не причамо да немамо ни позоришни закон, нити је закон о културу до краја направљен. Уопште, идентитет грађанина је доведен у питање. Тај термин готово да и не постоји. Постоји национални идентитет, или је у том контексту патриотизма, страначки идентитет. Као грађани се чак и не осетимо увређенима у неким ситуацијама где би требало врло јасно да проговоримо, јер је тај грађански идентитет, заправо и највише оспораван. Као да не постоји, као да је небитан, односно није користан.

Ово је уједно и друга представа коју радите у националном позоришту, а трећа у Београду. Да ли и даље тврдите да је Београд доступан само за затворени круг људи?

Не мислим да је Београд доступан малом броју људи. Немам искуство да сам желео да радим у Београду, а да ми то неко није дозволио. Једноставно ме раније нису звали. Волим Београд, али и он зна да буде чудан, да има тај трип, или атмосферу да се значајне ствари само догађају у њему. Ипак, треба погледати како се неке ствари раде са стране, колико су глумци и редитељи посвећени током рада на представи у провинцији. Мислим да значајне ствари могу да се десе и изван граница Београда. Друга ствар је што је њихов пласман другачији. Јесте значајније направити нешто у Београду него изван њега. Проблем свих великих средина јесте што само виде себе. Мада то постоји свуда.

Ваше „Сумњиво лице” бави се врстом друштвене параноје која се манифестује кроз цензуру и аутоцензуру. Како се она рефлектује на културу, будући да сте и сами били у вртлогу цензуре?

Не могу да кажем да сам био у вртлогу цензуре јер су то трачеви иза кулиса. Неке моје представе се не играју, скидају се са репертоара у разним позориштима, рецимо у Суботичком позоришту, у Темишвару... Ипак, нико не каже јавно да је та и та представа цензурисана, да је ушао цензор у стваралачки процес и покушао да направи притисак, или да забрани рад, јер то по закону не може. И уопште немамо одговорне људе за то, ми можемо међу нама да причамо о тим случајевима. Мислим да се стално врши одређени притисак. Аутоцензура је ту занимљиво питање. Да ли уопште постоји? Знам да новинари не воле да се говори о томе, али сви се позивају на аутоцензуру. Тај моменат се стално појављује и у „Сумњивом лицу”, то је врло слично користољубљу, чак и да је реч о губитку сигурности. Не говорим о томе да људи треба да изгубе посао да би рекли оно што мисле, али треба бити врло опрезан јер комфор за истину не постоји. Увек је требало сносити одређену одговорност и када човек говори критички или када говори неку истину.

Да ли је осредњост у позоришту узела маха?

Осредњост јесте једна од најстрашнијих политичких стратегија. Тако се заправо гуше уметност и грађанско критичко мишљење. То бих повезао са парадигмом да слобода више није битна ствар, сигурност је најважнија. Нико не жели да се таласа. Углавном, од управника па надаље сви желе да имају представе без неких проблема, јер ће финансијери или неко са врха реаговати иза кулиса, неће нешто разумети.

Позориште се бави друштвеним и људским проблемима. Друштвено-критичке представе које проговарају о понашању друштва и појединца су део наше свакодневице. Ипак, помака нема. И даље смо окружени корупцијом, лажним вредностима, малограђанштином...?

Друштвено-критичке представе неће променити цело друштво, нити свет. Не треба да очекујемо више од позоришта као од романа који неко прочита. А то баш не можемо да меримо да ли се неки човек променио гледајући одређену представу. Не можемо очекивати да неке представе промене цело друштво, али свакако могу да уздрмају одређени слој. Често се говори о онима другима, а ретко имамо свест о нама самима. Распарчавамо се на разне стране и углавном критикујемо неку од њих, али имамо публику која тапше да нисмо ми будале него они други. Не треба ни превише очекивати од театра.

Сви су се само бавили скандалом око награда

Како коментаришете преседан да на 62. Стеријином позорју у Новом Саду нису додељене традиционалне награде?

Све време се суздржавам да говорим о скандалу око Позорја. Њиме сам престао да се бавим још много раније јер сам знао да неће бити мојих представа на том фестивалу, као што их није било ни на Војвођанским позоришним сусретима. Деликатно ми је да о томе говорим, јер не желим да то буде у контексту моје сујете. Мислим да није добро да уметници који су учествовали на овом фестивалу својим талентом и вером у свој рад добију такав шамар. Исто тако мислим да је неопходан озбиљан дијалог око наших манифестација. На крају крајева, сви су се само бавили тим скандалом, спектаклом око награда. Није се баш видело да се ико запитао, да се проговорило о неким важнијим моментима о чему се ту ради, почев од селекције па надаље.