Парада поноса без подршке из Брисела

Иако је део слогана суботње параде „нека љубе се исток и запад, север и југ”, из саопштења ЕПОА, које потписује председница Кристин Гарина, јасно је да „пољупци” морају да имају лиценцу асоцијације на чијем је челу.

– Ми имамо једног члана из Србије, који је организатор Параде поноса, а он ни на који начин није укључен у организацију догађаја заказаног за 24. јун. Једна од наших кључних функција је да подржимо организаторе аутентичних, легитимних прајдова који постоје ради унапређивања једнакости и људских права ЛГБТ заједнице – наводи Кристин Гарина, председница Европске асоцијације организатора прајдова.

Недвосмислена подршка организаторима септембарског Београд прајда, у чије име је претходних дана иступао члан организационог одбора Горан Милетић, није превише узрујала Предрага Аздејковића, председника Геј лезбијско инфо центра, једног од удружења које стоји иза суботње параде поноса.

– Чудно ми је што не постоји ни минимум солидарности Европе са нама. Волео бих да знам шта је све то људима из ЕПОА напричао Горан Милетић и колико дуго их је молио да се огласе саопштењем. Тиме су нам само обезбедили рекламу. Ми враћамо параду поноса ЛГБТ заједници и правимо је само за њу и њихове пријатеље и породице. Зато нам подршка из Европе ништа не значи. Прајд у септембру се прави за амбасадоре, службенике амбасада, политичаре, госте из иностранства – истиче Аздејковић. Такође, не смета му да званично постоји само једна парада поноса, а у пракси две такве шетње, што илуструје незграпним поређењем да је то „као летњи и зимски Свети Никола”.

Милетић пак сматра да је парада у ширем саставу управо сврха организовања прајдова.

– Добро је да с нама буду домаћи политичари, јер се њима обраћамо када тражимо права за ЛГБТ особе, као што је, на пример, право на склапање истополних бракова. И присуство амбасадора је значајан вид међународне подршке, а сматрам да наша парада треба да буде отворена и за припаднике ЛГБТ заједнице из других земаља, нарочито оних где се параде не одржавају – аргументује Милетић преимућства концепта септембарске Параде поноса. 

Иначе, прве пукотине међу организацијама које окупљају ЛГБТ особе, а које се не тичу само календара манифестација, широј јавности су постале приметне у септембру 2015. када се прајд поделио на шетајућу и стајаћу фракцију. Већ наредне године, одржана је јунска Парада поноса, као алтернатива септембарској, али Европска асоцијација организатора прајдова тада није реаговала као што је учинила у четвртак. 

Ипак, с ветром у леђа који је дунуо из Брисела Горан Милетић, барем декларативно, не намерава да крене у борбу против „нелегитимног јунског поноса”.

– Сви ми се залажемо за исте циљеве, само се разилазимо око тога када прајд треба да се одржи и кога треба да позовемо да нам се придружи. У целом свету постоје такве поделе у ЛГБТ популацији, ништа то није чудно. Србија је центар региона, па су оне овде видљивије него, на пример, у Црној Гори. Много тога нас спаја, ето, на пример, поносни смо што ће Ана Брнабић бити на челу владе, односно што ће припадница ЛГБТ заједнице бити свакодневно у ударним вестима – закључује Милетић.