Аутизам "спаситеља" нације

Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Шта добијамо и колико? Ова питања постављамо једни другима у преломним данима за нашу државу. Серијом текстова о овој многозначној теми и у разговорима са врхунским српским интелектуалцима, покушавамо да сагледамо себе у политичком, економском, социјалном и културолошком смислу. Овога пута наш саговорник је др Ђуро Ковачевић, оснивач и дугогодишњи директор Института за Европске студије, један од оснивача Српско-америчког центра, председник Савеза студената Југославије 1968. године, аутор низа теоријских књига и радова, аутор пет збирки поезије...

Како гледате на дилеме типа – Србија на истоку или на западу?

Подела већ увелико глобализованог света на стране света нема ранији значај. Опште место да Србија није ни на истоку ни на западу, да је насред друма, постало је и само крајње релативно, а подела исток–запад крајње условна. Зато је и била могућа релативно успешна пројекција европских интеграција, која уважава плуралност, упркос захтева за хармонизацију. Чињенице стварности говоре да народи, друштва и државе уласком у ту заједницу, задржавају свој културно-историјски идентитет, своју посебност.

Шта стоји у темељу идеје европских интеграција?

Идеја о извесном уједињавању Европе је врло стара, а ново је, макар у формалном смислу, напуштање концепта уједињавања путем доминације, што су у основи били пројекти цивилизовања других. Кроз историју смо видели ирационалности које су из тога проистицале, страшне ратове који су разарали европски простор и свет уводили у велике невоље. Ново је, дакле, уједињавање путем споразума у чијој основи је уговор, што подразумева партнерске односе, а партнери имају своје интересе. Реч је о уједињавању путем интереса.

Да ли се то довољно поима у нашој политичкој јавности?

На жалост недовољно, јер је ЕУ увелико задобила статус својеврсне идеологије. Многима се чини да су Европа, ЕУ и европско, саморазумљиви у некаквој својој супериорности. Отуда неки код нас схватају ЕУ као врата кроз која се улази у један супериоран свет, са извесне маргине на којој се ми налазимо...

И са које том супериорном свету треба чак и да се клањамо...

Неки су спремни да се због тог будућег, супериорног статуса и поклоне, мада у тој заједници игре интереса има конкуренције, па и сукоба. Пошто игра интереса резултира извесним компромисима, нико не добија сертификат да је тек уласком у ЕУ постао европски. Ми смо свакако европска држава, друштво и народ, али је питање како да уђемо у поменуту игру интереса која оптимализује наш, пре свега економски, али не само економски развој.

Хоћете да кажете да треба да пођемо од сопствених интереса?

Управо тако, а не од идеализовања одређених вредности и принципа, иако ни њих не треба искључивати. ЕУ релативно успешно оптимализује развој својих чланица и тако треба да јој приступамо. Не одбацујемо тиме свој идентитет и модерност, уосталом остваривану баш отварањем за европски утицај. Ослобађајући се од азијско-отоманске власти, изузетно рано за европске услове и по врло високој цени, ми смо платили свој европски хабитус. Није нам дариван, хтели смо да будемо оно што јесмо, чак смо чинили кораке који су претходили, суштински, самој ЕУ. Наш народ је у времену распада свих мултинационалних држава створио једну мултинационалну заједницу, државу Југославију. Била је релативно успешна, без обзира на ограничења наметнута монархијом а потом комунистичком идеологијом. Зато не треба да тек сада доказујемо колико смо Европљани и да ли смо спремни да то будемо. У прилици смо да не дозволимо да нам се тај европски статус оспорава.

Да ли сама Европа препознаје, или игнорише ту чињеницу реалности?

Објективни Европљани, просечно образовани, а поготово припадници европске елите, тешко могу оспорити европски хабитус Србији и српском народу. Они знају шта је било у 19, а још боље шта је било у 20. веку, где се ко налазио, у каквим је борбама учествовао и за какве се вредности борио. Они познају и слободарску традицију нашег народа. Можда је изненађење што тај принцип слободе, та окосница модерног српског идентитета и српске нације, смета у извесним пројекцијама интеграција.

Није ли и то диктирано игром интереса?

Успешније ћемо одговорити на то питање уколико десакрализујемо и себе и саму Европу, уколико се ослободимо идеја о њиховој извесној светости, недодирљивости. Онда се јасније види оштра, вештије или мање вешто прикривена игра интереса. Истина, и тада је неке тешко идентификовати и препознати. На пример, који то интерес стоји иза нарушавања интегритета Србије као државе, јер идеја ЕУ значи уједињавање у коме државе уместо да настају, добијају нови, релативнији значај. Нестају границе, слободно се крећу људи, добра, идеје и услуге, па отуда и дубока недоумица – зашто је толико важно оспоравање интегритета Србије као државе, а путем признања Косова као независне државе.

Можда зато што Европа није доследна, што испољава неко скривено лице?

Свакако је реч о сукобу између корпуса европских вредности и конкретних потеза појединих европских држава, али то није ништа ново, само је потврда да су одређени интереси јачи од принципа иза којих би да се сакрију. Европа је традиционално подручје изражавања крупних и често фатално супротстављених интереса. Није Европа нарушила некакав свој идеалитет, већ извесну слику о себи, која јој је драга.

А САД?

На светску политичку сцену су ступиле као изузетно позитиван политички фактор, уневши нове принципе и вредности у свет, на известан начин су зрачиле и привлачиле материјалном али и једном цивилизацијском перспективом, инсистирањем на концепту слободе и на извесној моралној обнови. Ми смо као народ и држава били на тој страни увек, па зато још више изненађује што се Америка, преко своје владе, устремила на неколико виталних интереса до којих ми увелико држимо. Поред почетног шока, то је морало да изазове и отпор, јер низ тешких питања доживљавамо на најконкретнији начин, све до оног шта је данас Србија као држава.

Заиста, шта је?

Не слажем се с онима који кажу да нема Србије без Косова, јер је оно 1912, после вековних борби, ушло у њен састав. Србија је ту историјску регију српског народа европеизовала, као и себе саму. Иако је пре 1912. била без Косова, без Војводине, Србија је била Србија, једна релативно успешна држава. Ето још једног разлога да вредности до којих држимо не спутају рационални однос према нашим интересима. Свакако, ми тежимо ка моралности, праведности и националном достојанству, али их не можемо конфронтирати промоцији наших интереса, као ни обрнуто.

Како то синхронизовати?

Треба да се уздигнемо до логике и/и, уместо што смо заробљени аутистичном логиком или/или. Перспектива Србије није изван европског простора, природно место нам је у ЕУ, као заједници интереса која смањује наслеђене или новостворене тензије. Није природно да се на све то гледа на стари начин, преко идеолошких завеса новог типа.

На шта конкретно мислите?

Данас је Русија држава која држи до свог европског хабитуса. ЕУ треба њој, она треба ЕУ. Зато данас у Србији нико не може да каже – пошто сте за сарадњу са Русијом, против сте Европе. Немачка, Француска, САД сарађују са Русијом и нико не доводи у питање њихов хабитус и опредељеност, а када Србија сматра разумном и рационалном сарадњу са Русијом, Кином, Индијом и другим земљама, онда то наводно доводи у питање њену европску усмереност.

И то је доказ доминације логике или/или; колико томе доприноси управљачка елита?

Политичка елита која обнавља Србију, као друштво и као државу, није израсла из претпоставки које би обезбедиле њен неопходни квалитет. Изнутра је конфронтирана чак и када њени делови заступају исте вредности, па уместо конкурентске утакмице имамо и непријатељство. Сваки део те елите претендује да баш он спасава нацију и отуда иде аутистична логика или/или, са нама си, или си против нас. Зато нема деловања независног од политичких странака, зато су интелектуални и научни живот готово уништени, или опстајавају само у служби политичких анализа. На известан начин је обновљена партијска интелигенција, иако је стање у коме се налазимо од судбинског значаја за наше непосредне и даље перспективе.

Било би добро да се из њега што пре изађе, али како?

Сигурно не тако што ће једна страна однети превагу, како се то препоручује, рецимо на основу бесмислене формуле о две Србије, или о три Србије. Излаз није у идеализовању једне, а подвргавању сумњи, па чак и сатанизовању друге стране. Наше унутрашње, ирационално или/или, повезано је и са нашим ирационалним или/или у спољним односима. Нама је нужна реафирмација друштва и слободног, независног појединца, да би они својим корективним деловањем дали прави смисао политичким партијама и процедурама. Морално чуло у српском друштву не сме да утрне, нити се сме замрзнути динамика друштва, интереси људи да боље живе и отварају перспективу себи и својој деци. Оно што се мора спајати никако се не сме раздвајати.

Како се кроз призму о којој говорите прелама ваш поглед на Косово?

И приступ Косову треба десакрализовати, ослободити се реторике која нас увелико онеспособљава, у којој је све свето, од свете српске земље па даље. У суочењу са извесном неправдом и повредом достојанства тешко је водити разговор који нам је преко потребан. Надомешта га систем осуда, ове или оне стране, овог или оног пута, овог или оног спољног чиниоца. Као да се делимо на Косовце и Европејце, иако те две димензије апсолутно нису у сукобу. Одбрана територијалног интегритета није опозитна нашем европском опредељењу, још је мање антиевропска, нити наше европско опредељење смета одбрани територијалне целовитости Србије.

Рецимо да је то чак и азбука, али ствари иду другим током...

Што само сведочи колико нам је потребан виши степен рационалности. Не можемо прогнати Косово из наше историје и не треба икоме дозволити да каже – са нама идете у Европу а без нас не. На том путу смо и са њима и без њих, за то одговорност дугујемо и нашим прецима. Они су изборили и обновили наш европски хабитус, обезбедили његов развој, предали су нам штафетну палицу коју ваљда и ми треба некоме да уручимо. Али изван координата тог усрећитељског апсолутизма, ма ко се на њега позивао, представљајући се као демократа или не знам како другачије.