Autizam "spasitelja" nacije

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Šta dobijamo i koliko? Ova pitanja postavljamo jedni drugima u prelomnim danima za našu državu. Serijom tekstova o ovoj mnogoznačnoj temi i u razgovorima sa vrhunskim srpskim intelektualcima, pokušavamo da sagledamo sebe u političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturološkom smislu. Ovoga puta naš sagovornik je dr Đuro Kovačević, osnivač i dugogodišnji direktor Instituta za Evropske studije, jedan od osnivača Srpsko-američkog centra, predsednik Saveza studenata Jugoslavije 1968. godine, autor niza teorijskih knjiga i radova, autor pet zbirki poezije...

Kako gledate na dileme tipa – Srbija na istoku ili na zapadu?

Podela već uveliko globalizovanog sveta na strane sveta nema raniji značaj. Opšte mesto da Srbija nije ni na istoku ni na zapadu, da je nasred druma, postalo je i samo krajnje relativno, a podela istok–zapad krajnje uslovna. Zato je i bila moguća relativno uspešna projekcija evropskih integracija, koja uvažava pluralnost, uprkos zahteva za harmonizaciju. Činjenice stvarnosti govore da narodi, društva i države ulaskom u tu zajednicu, zadržavaju svoj kulturno-istorijski identitet, svoju posebnost.

Šta stoji u temelju ideje evropskih integracija?

Ideja o izvesnom ujedinjavanju Evrope je vrlo stara, a novo je, makar u formalnom smislu, napuštanje koncepta ujedinjavanja putem dominacije, što su u osnovi bili projekti civilizovanja drugih. Kroz istoriju smo videli iracionalnosti koje su iz toga proisticale, strašne ratove koji su razarali evropski prostor i svet uvodili u velike nevolje. Novo je, dakle, ujedinjavanje putem sporazuma u čijoj osnovi je ugovor, što podrazumeva partnerske odnose, a partneri imaju svoje interese. Reč je o ujedinjavanju putem interesa.

Da li se to dovoljno poima u našoj političkoj javnosti?

Na žalost nedovoljno, jer je EU uveliko zadobila status svojevrsne ideologije. Mnogima se čini da su Evropa, EU i evropsko, samorazumljivi u nekakvoj svojoj superiornosti. Otuda neki kod nas shvataju EU kao vrata kroz koja se ulazi u jedan superioran svet, sa izvesne margine na kojoj se mi nalazimo...

I sa koje tom superiornom svetu treba čak i da se klanjamo...

Neki su spremni da se zbog tog budućeg, superiornog statusa i poklone, mada u toj zajednici igre interesa ima konkurencije, pa i sukoba. Pošto igra interesa rezultira izvesnim kompromisima, niko ne dobija sertifikat da je tek ulaskom u EU postao evropski. Mi smo svakako evropska država, društvo i narod, ali je pitanje kako da uđemo u pomenutu igru interesa koja optimalizuje naš, pre svega ekonomski, ali ne samo ekonomski razvoj.

Hoćete da kažete da treba da pođemo od sopstvenih interesa?

Upravo tako, a ne od idealizovanja određenih vrednosti i principa, iako ni njih ne treba isključivati. EU relativno uspešno optimalizuje razvoj svojih članica i tako treba da joj pristupamo. Ne odbacujemo time svoj identitet i modernost, uostalom ostvarivanu baš otvaranjem za evropski uticaj. Oslobađajući se od azijsko-otomanske vlasti, izuzetno rano za evropske uslove i po vrlo visokoj ceni, mi smo platili svoj evropski habitus. Nije nam darivan, hteli smo da budemo ono što jesmo, čak smo činili korake koji su prethodili, suštinski, samoj EU. Naš narod je u vremenu raspada svih multinacionalnih država stvorio jednu multinacionalnu zajednicu, državu Jugoslaviju. Bila je relativno uspešna, bez obzira na ograničenja nametnuta monarhijom a potom komunističkom ideologijom. Zato ne treba da tek sada dokazujemo koliko smo Evropljani i da li smo spremni da to budemo. U prilici smo da ne dozvolimo da nam se taj evropski status osporava.

Da li sama Evropa prepoznaje, ili ignoriše tu činjenicu realnosti?

Objektivni Evropljani, prosečno obrazovani, a pogotovo pripadnici evropske elite, teško mogu osporiti evropski habitus Srbiji i srpskom narodu. Oni znaju šta je bilo u 19, a još bolje šta je bilo u 20. veku, gde se ko nalazio, u kakvim je borbama učestvovao i za kakve se vrednosti borio. Oni poznaju i slobodarsku tradiciju našeg naroda. Možda je iznenađenje što taj princip slobode, ta okosnica modernog srpskog identiteta i srpske nacije, smeta u izvesnim projekcijama integracija.

Nije li i to diktirano igrom interesa?

Uspešnije ćemo odgovoriti na to pitanje ukoliko desakralizujemo i sebe i samu Evropu, ukoliko se oslobodimo ideja o njihovoj izvesnoj svetosti, nedodirljivosti. Onda se jasnije vidi oštra, veštije ili manje vešto prikrivena igra interesa. Istina, i tada je neke teško identifikovati i prepoznati. Na primer, koji to interes stoji iza narušavanja integriteta Srbije kao države, jer ideja EU znači ujedinjavanje u kome države umesto da nastaju, dobijaju novi, relativniji značaj. Nestaju granice, slobodno se kreću ljudi, dobra, ideje i usluge, pa otuda i duboka nedoumica – zašto je toliko važno osporavanje integriteta Srbije kao države, a putem priznanja Kosova kao nezavisne države.

Možda zato što Evropa nije dosledna, što ispoljava neko skriveno lice?

Svakako je reč o sukobu između korpusa evropskih vrednosti i konkretnih poteza pojedinih evropskih država, ali to nije ništa novo, samo je potvrda da su određeni interesi jači od principa iza kojih bi da se sakriju. Evropa je tradicionalno područje izražavanja krupnih i često fatalno suprotstavljenih interesa. Nije Evropa narušila nekakav svoj idealitet, već izvesnu sliku o sebi, koja joj je draga.

A SAD?

Na svetsku političku scenu su stupile kao izuzetno pozitivan politički faktor, unevši nove principe i vrednosti u svet, na izvestan način su zračile i privlačile materijalnom ali i jednom civilizacijskom perspektivom, insistiranjem na konceptu slobode i na izvesnoj moralnoj obnovi. Mi smo kao narod i država bili na toj strani uvek, pa zato još više iznenađuje što se Amerika, preko svoje vlade, ustremila na nekoliko vitalnih interesa do kojih mi uveliko držimo. Pored početnog šoka, to je moralo da izazove i otpor, jer niz teških pitanja doživljavamo na najkonkretniji način, sve do onog šta je danas Srbija kao država.

Zaista, šta je?

Ne slažem se s onima koji kažu da nema Srbije bez Kosova, jer je ono 1912, posle vekovnih borbi, ušlo u njen sastav. Srbija je tu istorijsku regiju srpskog naroda evropeizovala, kao i sebe samu. Iako je pre 1912. bila bez Kosova, bez Vojvodine, Srbija je bila Srbija, jedna relativno uspešna država. Eto još jednog razloga da vrednosti do kojih držimo ne sputaju racionalni odnos prema našim interesima. Svakako, mi težimo ka moralnosti, pravednosti i nacionalnom dostojanstvu, ali ih ne možemo konfrontirati promociji naših interesa, kao ni obrnuto.

Kako to sinhronizovati?

Treba da se uzdignemo do logike i/i, umesto što smo zarobljeni autističnom logikom ili/ili. Perspektiva Srbije nije izvan evropskog prostora, prirodno mesto nam je u EU, kao zajednici interesa koja smanjuje nasleđene ili novostvorene tenzije. Nije prirodno da se na sve to gleda na stari način, preko ideoloških zavesa novog tipa.

Na šta konkretno mislite?

Danas je Rusija država koja drži do svog evropskog habitusa. EU treba njoj, ona treba EU. Zato danas u Srbiji niko ne može da kaže – pošto ste za saradnju sa Rusijom, protiv ste Evrope. Nemačka, Francuska, SAD sarađuju sa Rusijom i niko ne dovodi u pitanje njihov habitus i opredeljenost, a kada Srbija smatra razumnom i racionalnom saradnju sa Rusijom, Kinom, Indijom i drugim zemljama, onda to navodno dovodi u pitanje njenu evropsku usmerenost.

I to je dokaz dominacije logike ili/ili; koliko tome doprinosi upravljačka elita?

Politička elita koja obnavlja Srbiju, kao društvo i kao državu, nije izrasla iz pretpostavki koje bi obezbedile njen neophodni kvalitet. Iznutra je konfrontirana čak i kada njeni delovi zastupaju iste vrednosti, pa umesto konkurentske utakmice imamo i neprijateljstvo. Svaki deo te elite pretenduje da baš on spasava naciju i otuda ide autistična logika ili/ili, sa nama si, ili si protiv nas. Zato nema delovanja nezavisnog od političkih stranaka, zato su intelektualni i naučni život gotovo uništeni, ili opstajavaju samo u službi političkih analiza. Na izvestan način je obnovljena partijska inteligencija, iako je stanje u kome se nalazimo od sudbinskog značaja za naše neposredne i dalje perspektive.

Bilo bi dobro da se iz njega što pre izađe, ali kako?

Sigurno ne tako što će jedna strana odneti prevagu, kako se to preporučuje, recimo na osnovu besmislene formule o dve Srbije, ili o tri Srbije. Izlaz nije u idealizovanju jedne, a podvrgavanju sumnji, pa čak i satanizovanju druge strane. Naše unutrašnje, iracionalno ili/ili, povezano je i sa našim iracionalnim ili/ili u spoljnim odnosima. Nama je nužna reafirmacija društva i slobodnog, nezavisnog pojedinca, da bi oni svojim korektivnim delovanjem dali pravi smisao političkim partijama i procedurama. Moralno čulo u srpskom društvu ne sme da utrne, niti se sme zamrznuti dinamika društva, interesi ljudi da bolje žive i otvaraju perspektivu sebi i svojoj deci. Ono što se mora spajati nikako se ne sme razdvajati.

Kako se kroz prizmu o kojoj govorite prelama vaš pogled na Kosovo?

I pristup Kosovu treba desakralizovati, osloboditi se retorike koja nas uveliko onesposobljava, u kojoj je sve sveto, od svete srpske zemlje pa dalje. U suočenju sa izvesnom nepravdom i povredom dostojanstva teško je voditi razgovor koji nam je preko potreban. Nadomešta ga sistem osuda, ove ili one strane, ovog ili onog puta, ovog ili onog spoljnog činioca. Kao da se delimo na Kosovce i Evropejce, iako te dve dimenzije apsolutno nisu u sukobu. Odbrana teritorijalnog integriteta nije opozitna našem evropskom opredeljenju, još je manje antievropska, niti naše evropsko opredeljenje smeta odbrani teritorijalne celovitosti Srbije.

Recimo da je to čak i azbuka, ali stvari idu drugim tokom...

Što samo svedoči koliko nam je potreban viši stepen racionalnosti. Ne možemo prognati Kosovo iz naše istorije i ne treba ikome dozvoliti da kaže – sa nama idete u Evropu a bez nas ne. Na tom putu smo i sa njima i bez njih, za to odgovornost dugujemo i našim precima. Oni su izborili i obnovili naš evropski habitus, obezbedili njegov razvoj, predali su nam štafetnu palicu koju valjda i mi treba nekome da uručimo. Ali izvan koordinata tog usrećiteljskog apsolutizma, ma ko se na njega pozivao, predstavljajući se kao demokrata ili ne znam kako drugačije.