Преметачина

Пре тридесет година, у једно летње праскозорје, позвонили су ми на вратима стана, петорица су скоро одједном хрупила у предсобље и, с уредним тужиочевим налогом, претресли читав стан, а мајор, кад је само на трен завирио у моје белешке, седећи за мојим писаћим столом, рекао је: „Као да сте суви лист, тако ћу вас смрвити у шаци.” И левом, стиснутом песницом, врло прорачунато, замахнуо је кроз ваздух, затим је отворио длан и његов непостојећи садржај истресао у корпу за отпатке.

Нисам био суви лист, ни најмање, он је, међутим, био нервозан, педантан човек. Хвалио се да ће направити ред у мом орману у којем сам држао рукописе. А кад су ме привели и одузели ми кључеве, добронамерно ме је посаветовао да свежањ својих кључева држим у једној малој кожној футроли са ципзаром, као он, тако нећу истеглити џеп сакоа. Строгим гласом је замерио мојој деци што су замрсили ресице на рубу тепиха. Они у свом домаћинству имају посебну четку за ресице тепиха.

Из канцеларије ресора државне безбедности, где је седео наспрам мене, јавио је супрузи да ће ускоро завршити с осумњиченим и да ће пожурити кући, те да ће још стићи на вечерњу биоскопску представу. Тако сам дознао да сам осумњичени.

Упитао сам: како сам могао било кога да узнемирим и да хушкам на мржњу против темељних институција Народне Републике Мађарске својим дневничким белешкама које сам држао у орману, под кључем? Ствар је веома једноставна, објашњавао је, на пример, наиђе неки посетилац, ја баш тада радим, дакле, кључ је био у бравици, изађем у кухињу да скувам кафу, за то време гост брзо скокне до ормана и из гомиле рукописа извуче дневничке белешке и прионе да их чита. И то је довољно, инкриминисано дело је почињено, његов субјекат сам ја, средство је материјал чији садржај узнемирава и хушка на мржњу, а предмет је радознали, међутим, у идејном погледу посве недужни гост који се за време припремања кафе спретно индоктринисао, одмах потом и вратио опасни досије у орман. Кад кувам кафу, рекох, позовем госта са собом у кухињу. „У кухињу?” – питао је благо скандализован, као да се на тај начин гост доводи у недостојну ситуацију. У кухињу, поновио сам правећи се блесав, кафа се кува у кухињи. Овај непосредни обичај мајор никако није могао да уважи. Био је мршав, с времена на време је прочешљао ретку, црвенкасто-смеђу косу. И чешаљ је држао у кожној футроли.

Моји пријатељи не чине такве ствари, не завирују кришом у моје рукописе, рекох, али чак и ако би неко од њих и био тако неваспитан, тај уистину и није мој пријатељ, већ сте га, заправо, ви послали, дакле, реч је о професионалцу, другим речима, није га могуће узнемирити, а још мање га на било шта нахушкати, као што ни у вама не бих умео да потпирим мржњу против темељних институција Народне Републике Мађарске, зар не? Мајор се на то самозадовољно смешкао. У њему, доиста, не бих могао. Он је крајем 1956. године, и на само Бадње вече, у вејавици, труцкајући се по смрзнутим земљаним путевима, на издрнданом, расклиматаном мотоциклу гонио контрареволуционаре који су се скривали по салашима, у најцрњој забити. Све док не нађете неког ко је ове белешке прочитао, нећете имати основа да ме оквалификујете као осумњиченог, приметио сам суво. Лукаво се смешкао, неће тако лако да се ушета у моју замку, па се задовољно, овога пута гласно насмејао, његова имагинација сад је похрлила другим трагом. „Ваша ћерка је већ напунила осам година, и она може да прочита очеве белешке. Завири у њих, прочита неколико редова, и већ имамо стицај свих околности предвиђен чланом 127/б који се односи на узнемиравање јавности и потпиривање мржње, а у циљу подривања темеља државног и друштвеног уређења земље. Није на мени да доказујем да је инкриминисано дело почињено, него само његову могућност. У случају да је кључ у брави, инкриминисано дело је могуће. Наглашавам, дело. Јер, оно што ви мислите, то је ваша приватна ствар. Али ако се непријатељске идеје опредмете на папиру, то више није приватна ствар.”

Тај израз, опредмете, мора да је тек скоро научио. Мајор је радо користио учене речи. „А и иначе, кључ од вашег ормара не налази се у свежњу с осталим вашим кључевима.” На овај доказ био је веома поносан.

Сутрадан је послао полицијска кола по тетка Ержику која је чувала нашег сина Миклоша, Јулики се обраћала са госпођо професорице, а мени са господине инжењеру, јер је запазила да се понекад код куће служим логаритмаром и да радим са бројевима. Тетка Ержи је инстинктивно и убедљиво тврдила да је орман господина инжењера увек закључан и да она још никад није видела кључ тог ормана. Мајор се издерао на њу да не лаже.

Тетка Ержи је поцрвенела и устала. Она је пензионисана текстилна радница, вишеструка ударница и херој социјалистичког рада, она не мора да трпи да је овај млади човек оптужује да лаже. Читавог живота је радила у истој фабрици и становала у истој кући. Нека се млади друг распита у фабрици у којој је радила, или код комшија, каква је жена тетка Ержи, да ли је икад било шта слагала. Кад нам је то касније испричала, мало се смејуљила, и поцрвенела, наиме, рекла је, бар што се тиче кључа оног ормана, „ствар је у томе, да сам мало заобишла истину”.

Мајор, који је иначе увек био приметно црвен у лицу, али понекад би му на образима избиле пеге бледила, није могао да одгонетне: зашто један, према свим знацима разуман, признат, породичан, научни истраживач са добрим запослењем и властитим станом, држи у свом орману списе непријатељске садржине премда зна да тиме може озбиљно да нашкоди себи? Ако је дело болесно, онда није здрава ни памет из које је произашло. Ако пишем ствари које ми могу нашкодити, онда, по свему судећи, патим од поремећаја прилагођавања, те ми је неопходна психијатријска помоћ.

Мајор је очигледно био задовољан собом што је у стању да решава и овако осетљиве, деликатне случајеве. На крају крајева, није узалуд био официр одељења за интелектуалне деликте ресора државне безбедности, другим речима, човек је био задужен за рад са интелектуалцима – сјединивши у истом лицу строгоћу власти са педагошким хуманизмом.

Министарство унутрашњих послова укинуло ми је право да путујем у иностранство на три године, а мајор Ф. у институту у коме сам био запослен лично је ургирао да будем отпуштен.

Његову једноставну тезу су подржали и моји пријатељи, сви одреда понаособ паметни и нормални људи који су према мени били благонаклони, али сматрали су како је очекивано, и да је то очекивање такорећи оправдано, да изазивање вазда будне власти повлачи за собом њен примерно оштар одговор. Неки су ме сматрали шашавим, неки пак ђаволски лукавим, мада сам ја, у суштини, био само смеран, кротак човек, уз то и прилично инертан, у сваком случају, после једанаест година у државној служби постао сам, што се каже, слободан уметник.

(Одломак из аутобиографског романа Горе на брду, за помрачења сунца)