Нема личног банкрота за грађане Србије

Да ли би ико у Србији могао да пропадне као Бекер?

Из спискова 100 највећих пореских дужника физичких и правних лица, које Пореска управа периодично објављује, види се да су њихови дугови настали пре пет па и десет година, али да и даље мање-више нормално живе и раде. Право питање је зар у Србији стварно нема судије попут Детерове?

Ђерђ Пап, порески стручњак и бивши директор у Пореској управи Србије, одговара да „богати (па и они који то нису) не иду у банкрот зато што таква „институција” у Србији не постоји.

– Код нас правна лица могу да оду у стечај (што је пандан банкротству физичког лица), али физичка не могу да банкротирају Ова категорија тек треба да се уреди у нашем правном систему. Предуслов за то је успостављање много боље евиденције и контроле имовине и прихода физичких лица, јер банкротство тек тада има смисла. Иако код нас постоји закон о унакрсној процени имовине и зарада, (укрштању података) никада нисмо сазнали шта је с онима чија је лична имовина већа од прихода. Да ли су остали без ње, уколико нису успели да докажу како су је стекли – каже Пап.

Поједине земље региона уградиле су банкрот у своје правне системе. И у Србији се пре две године говорило о корисности банкротства, али је све остало на томе. Пап каже да је важно да банкротство физичких лица постоји у Србији.

– Банкротство значи да физичко лице које дугује више не управља својим финансијама. Уместо њега, то ради неко други, у циљу да он ефикасно и што пре отплати дугове. Онај ко управља имовином и приходима банкротираног, процењује колико му је и шта неопходно за живот, а остали новац користи за отплату дугова – објашњава овај порески стручњак.

У случају личног банкрота прво се пописује целокупна имовина и приходи дужника, не рачунајући његова основна средства за живот и рад. Остала имовина се продаје и оставља се могућност да се наплати из будућих прихода у одређеном року.

 Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца Србије, сматра да је одавно требало у Србију увести институцију личног стечаја.

– На овај начин не би нико могао да утаји приходе. Јер, уколико је остављено банкротираном да дугове враћа из будућих прихода, онда се о њима брине службеник банке или суда. То значи, да паре не би могле да заврше у пореским рајевима какав је иначе случај, а да дужник, нема од чега да плати дуг – каже Атанацковић.

На питање како коментарише то што се у свету интензивирала кампања управо против пореских рајева, где је већина српских бизнисмена изнела новац, порески стручњак Пап одговара да ако је тачно да се рајеви гасе, то је зато што се у свету разним мерама све више сужава простор за њихово деловање. Од споразума које државе међусобно закључују (углавном мултилатералне) па до политичких и економских притисака на државе где се ти економски рајеви налазе.

– Значајан допринос сужавању простора пореских рајева дају и међународне организације (али и институције у развијеним државама, код нас је то Управа за спречавање прања новца) које се баве спречавањем прања новца – каже он.

Не треба занемарити ни рад појединачних држава које у оквиру својих правних и пореских прописа разним мерама дестимулишу рад домаћих привредних субјеката са пореским рајевима.

– Закон о порезу на добит прописује да на приходе које оствари странац у Србији с преференцијалним пореским системом (што је други назив за пореске рајеве) по основу ауторских накнада, камата, накнада по основу закупа и подзакупа непокретности и покретних ствари обрачунава се и плаћа порез по одбитку по стопи од 25 одсто. У правилнику о пореским рајевима набројана је укупно 51 држава где се порез не плаћа. Дакле, ако плаћате неки рачун фирми која је на подручју набројаних држава морате обрачунати и платити 25 одсто пореза у Србији. То је, озбиљна мера која утиче на одлуку свакога хоће ли пословати са предузећима из пореских рајева – закључује наш саговорник.