Од дивљег острва до зеленог драгуља престонице

Тада је Скупштина града одлучила да Аду уреди, а посла су се латили акцијаши.

– Када смо први пут тамо дошли, воде је било на све стране и решено је да се направе насипи који ће је заштитити од плављења. Све је било зарасло у дрвеће и шибље па је бригадире морала да превози војска. Радило се два пута по три сата, а између је била маренда, односно ужина. Запрежним колима превозили смо тоне земље, пазећи да ни на једној лопати не остане жила траве која би могла да израсте у насипу и оштети га. Тако смо Аду Циганлију претворили у полуострво – присећа се Мија Митровић, председник Удружења омладинских радних акција Београда, који је на обалама „београдског мора” радио 1960, 1962. и 1967. године.

На тим првим савезним добровољним радним окупљањима само у једној смени било је ангажовано око хиљаду младића и девојака. Такмичили су се у раду, уживали у културно-уметничким програмима, бавили се спортом, учили да возе аутомобиле и мопеде, певали, играли уз логорске ватре, дружили се... После Аде су, прича Мија, остала бројна пријатељства, али су се родиле и љубави које су се касније претвориле у бракове.

– Једне ноћи био сам дежурни командир и после повечерја кренуо сам да контролишем шаторе. У сваком од њих требало је да буду по два мушкарца и две девојке. Али у једном их је било троје – две цуре и један младић. Питам ја овог момка откуд он, а он ће мени: „Шта откуд ја у мом шатору?” На крају се испоставило да је он промашио шатор и онако бунован легао поред већ успаваних девојака – препричава Мија једну од анегдота у бригадирском насељу на Ади.

Жарко Гверо, садашњи секретар Феријалног савеза и некадашњи акцијаш, радио је 1985. и 1986. године на унутрашњем уређењу Аде Циганлије.

– Тада су се сређивали Кошутњак, Авала, обалоутврде Саве, а највише посла било је на Ади. Плажа се тада простирала до „округлог купатила”, а касније се, како смо уклањали шибље и дрвеће и вадили пањеве, ширила. Крчили смо шуму под надзором Шумарског факултета и сачували смо неке ретке врсте – препричава Гверо.

Једино што је омладинцима и омладинкама за време свих акција на Ади било забрањено јесте пливање – од уласка у воду одвраћала их је „бригадирска полиција” коју су чинили најистакнутији момци и девојке. Разлог за то била је безбедност – многи су били непливачи, а и за оне који су знали да пливају није било здраво да у хладну реку улазе загрејани од напорног рада.

– Јаче бригаде секле су дрвеће, а остале извлачиле, стављале на гомилу и палиле. На 35 степени и са огромном ватром у близини било је јако тешко обуздати људе да се не поквасе, али били смо добро организовани па нам се нико није провукао и ушао у воду. „Утешна награда” биле су нам бесплатне улазнице за базене – присећа се Гверо.

Данашњем изгледу Аде највише је допринео академик Милан Пећинар. Он је и предложио да се ово подручје двонаменски реши: за снабдевање Београда питком водом и за изградњу спортско-рекреативног центра, па су 1967. године изграђене доња и горња преграда на рукавцу Саве – тако је настало Савско језеро.

Затвор и уточиште за уметнике

Делови алата, коњске опреме и средњовековног оружја који се чувају у београдским музејима сведоче да је Ада Циганлија од давнина била стратешки важно место.

Прве становнике добила је у 18. веку, када је аустријска војска напала Београд. Тада су турске власти протерале све Србе, а они се населили на овом острву.

После Првог српског устанка, Карађорђе је Аду поклонио војводи Младену Миловановићу, првом управитељу града. После пропасти устанка он је побегао у Мађарску из које се вратио у просјачком оделу, с надом да ће ископати злато које је 1813. године сакрио на Ади. Злато није нашао, али се зато са пута на Златибор, где га је књаз Милош послао, никад није вратио. Милош је Аду 1821. године прогласио за државно добро, што је и данас.

Дуго година потом Ада је била заборављена. У живот ју је вратило Друштво београдских новинара са Браниславом Нушићем на челу када је 1908. године на доњем шпицу приредило први новинарски бал. У историју кинематографије ушла је 1911. године јер је на њој снимљен први српски филм „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа”.

Од 1928. до 1954. Ада је била „мали српски Алкатраз”. Истражни затвор за државне непријатеље основао је Александар Карађорђевић. У њему „боравили” многи политички затвореници – Милован Ђилас, Моша Пијаде, Исидор Барух, али и књижевник Борислав Пекић. Према исказима неких сведока и налазима Државне комисије за тајне гробнице, на Ади је погубљен и генерал Дража Михајловић.

Овде су уточиште налазили уметници Павле Вујисић, Драган Николић, Момо Капор, Зуко Џумхур, Живан Сарамандић...

А Иво Андрић, наш нобеловац, назвао ју је „Бококоторском Београда” и „Зеленим драгуљем наших панонских река”.

Бесплатни садржаји

– трим парк на 1.200 квадратних метара са 26 справа за вежбање

– вежбање за најстарије посетиоце „Фитнес за сениоре”, сваке недеље од 10 часова

– часови јоге у Јога парку, сваке недеље од 18 часова

– школа роњења од 27. јуна, уторком и четвртком од 9 до 11 часова – макишка обала код амбуланте

– школа кошарке до 30. јуна, уторком и четвртком од 18 до 19 часова и суботом и недељом од 9 до 10 часова, као и од 15. до 31. августа у истим терминима – централна спортска игралишта

– изнајмљивање бицикала уз ђачку књижицу средом од 8 до 20 часова – рента бајк код кружног тока

– Радионице духовних игара, старинских и друштвених игара недељом – почетак шеталишне стазе на левој обали. Термини су сваке недеље у јулу и 6, 13. и 20. августа од 19.30 до 20.30 часова

– Креативне и едукативне радионице – цртање, бојење, оригами, цртање по лицу, упознавање деце са заштитом животне средине, културом одлагања смећа, држањем кућних љубимаца... одржаваће се сваке суботе у августу и септембру на макишкој страни поред локала „Сансет”

Извор ЈП „Ада Циганлија”

Биографија Савског језера

4.000.000 кубних метара запремина

7.600 метара дужина шеталишта

3.300 метара дужина језера

200-250 метара ширина

8 метара дубина у средишњем делу