И богати плачу

Го­сту­ју­ћи у Ју­го­сло­вен­ском драм­ском пре две го­ди­не, Бе­кер је Бе­о­гра­ђа­ни­ма – отво­ре­но и спон­та­но као увек – при­чао о чу­ду ко­је је за­те­као у род­ном Лај­ме­ну, на по­врат­ку из Лон­до­на. Го­то­во сви ста­нов­ни­ци се­ла ко­је је не­ко­ли­ко го­ди­на ра­ни­је пре­и­ме­но­ва­но у град, њих де­се­так хи­ља­да, ста­ја­ли су на ули­ца­ма да по­здра­ве шам­пи­о­на Вим­блдо­на у ауто­мо­би­лу без кро­ва, као нај­ви­шег др­жав­ни­ка.

Не би вест о Бе­ке­ро­вом бан­кро­ту на та­ко по­се­бан на­чин за­бо­ле­ла ов­да­шње те­ни­ске на­ви­ја­че – до­ско­ра су сви то би­ли – да га ни­су у ме­ђу­вре­ме­ну при­гр­ли­ли, нај­пре као ве­ли­ког при­ја­те­ља Бо­бе Жи­во­ји­но­ви­ћа, па као та­лич­ног тре­не­ра Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа. Спорт­ски хе­ро­ји Не­мач­ке и Ср­би­је по­че­ли су са­рад­њу са по шест гренд слем ти­ту­ла у ви­три­на­ма и за све­га две го­ди­не их ду­пли­ра­ли. Но­вак је дво­стру­ко над­ма­шио тре­не­ра, али и до­та­да­шњи те­ле­ви­зиј­ски ко­мен­та­тор је дво­стру­ко по­рас­тао у спорт­ској јав­но­сти. Би­ло је то злат­но до­ба за обо­ји­цу.

По­том је до­шао са­да­шњи пе­ри­од, у ко­јем Ђо­ко­вић не успе­ва да на­ђе мир и сми­сао. Кроз то је Бе­кер мно­го пу­та про­ла­зио у жи­во­ту ко­ји не мо­же да ста­не у је­дан рам, а са­да по­но­во про­ла­зи, пла­ћа­ју­ћи ра­чу­не за ста­ре ду­го­ве. Ње­гов бан­крот је про­гла­шен у Лон­до­ну, гра­ду у ко­ји га је ву­као по­че­так сла­ве, где ме­сеч­но, ка­жу, пла­ћа 35.000 евра са­мо за стан. У истом гра­ду, за де­се­так да­на, тре­ба да пре­у­зме уло­гу вим­блдон­ског ко­мен­та­то­ра, за хо­но­рар ко­ји се про­це­њу­је на 25.000 евра днев­но...

Бе­кер ни­је пр­ви ни по­след­њи спор­ти­ста ко­ји се ни­је сна­шао с огром­ним при­хо­ди­ма. По­сле ре­чи Вим­блдон, за ње­га су до­шле ре­чи: ле­по­ти­це, раз­во­ди, од­ште­те, по­кер, не­си­гур­не ин­ве­сти­ци­је... У све­ту ко­ји енорм­но пла­ћа ба­ра­та­ње ма­њим и ве­ћим лоп­та­ма, пе­ва­ње или по­зи­ра­ње, при­ча о ње­го­вом бан­кро­ту је по­пут епи­зо­де из се­ри­је „И бо­га­ти пла­чу”, али по­у­ке су мно­го ши­ре. За све ко­ји не по­зна­ју ри­зи­ке вр­хун­ског спор­та и ра­них успе­ха, чак и оних ма­ло­број­них ко­ји стиг­ну до нај­ви­ших вр­хо­ва. Сте­ћи све са 17 го­ди­на и из­гу­би­ти с 50, ни­је та­ко да­ле­ко јед­но од дру­гог.

Мај­стор­ство у јед­ној обла­сти те­шко пра­те дру­га мај­стор­ства, по­пут ба­ра­та­ња нов­цем. Ни­ти ми­ли­о­ни га­ран­ту­ју окру­же­ње по­у­зда­них при­ја­те­ља и му­дрих са­вет­ни­ка, ни­ти мо­гу да са­чу­ва­ју од уда­ра сла­ве и пре­о­кре­та у лич­ном жи­во­ту.