Петсто задруга у петсто села

Вла­да Ср­би­је и ви за­по­че­ли сте раз­вој­ни про­је­кат у ко­јем пла­ни­ра­те да за три го­ди­не по­кре­не­те или ре­ви­та­ли­зу­је­те 500 за­дру­га у 500 срп­ских се­ла. Шта же­ли­те да по­стиг­не­те тим про­јек­том?

Вла­да Ср­би­је по­кре­ће но­ву раз­вој­ну по­ли­ти­ку урав­но­те­же­ног ре­ги­о­нал­ног раз­во­ја, што је им­пе­ра­тив ка­ко би се у бу­дућ­но­сти до­би­ла бит­ка за ру­рал­не про­сто­ре ко­ји су, ка­ко код нас у Ср­би­ји, та­ко и код вас у Хр­ват­ској, све на­пу­ште­ни­ји. Ре­ше­ње за оп­ста­нак се­ла и по­љо­при­вре­де на­ла­зи се у удру­жи­ва­њу про­из­во­ђа­ча и осни­ва­њу за­дру­га. Од 4.700 се­ла у Ср­би­ји, 1.200 ла­га­но не­ста­је и упра­во због то­га тре­ба пред­у­зе­ти прак­тич­не и кон­крет­не ме­ре ка­ко би мла­ди оста­ли да жи­ве и ра­де на се­лу.

По­кре­та­ње 500 по­љо­при­вред­них или зе­мљо­рад­нич­ких за­дру­га са­мо је део ши­ре стра­те­ги­је, јер има­мо у пла­ну у да бу­дућ­но­сти ра­ди­мо и на раз­во­ју со­ци­јал­них, кул­тур­них, услу­жних, рад­нич­ких за­дру­га. Ко­нач­но и штед­но­кре­дит­них, ко­је би тре­ба­ло да фи­нан­си­ра­ју ове ко­је сам на­бро­јао, као што је то прак­са у број­ним раз­ви­је­ним ЕУ зе­мља­ма, где оне сјај­но функ­ци­о­ни­шу и не­ма­ју ве­зе са на­шим по­и­ма­њем и схва­та­њем за­дру­га. 

Ових 500 за­дру­га од­но­си се на све об­ли­ке за­дру­га или са­мо на по­љо­при­вред­не?

Кре­ће­мо пр­во са раз­во­јем зе­мљо­рад­нич­ких за­дру­га, а по­том и оста­лих. Ових 500 од­но­си се на по­љо­при­вред­не.

Ви сте по­зна­ти и као је­дан од во­ђа про­јек­та до­во­ђе­ња по­шта у број­на срп­ска ма­ња се­ла?

Ми не мо­же­мо све да гле­да­мо кроз ку­ну или ди­нар, по­сто­ји и не­што ви­ше од то­га. Ка­да смо отва­ра­ли по­ште у ма­лим срп­ским се­ли­ма пр­во смо утвр­ди­ли да у чак 16 оп­шти­на у Ср­би­ји не­ма по­слов­них ба­на­ка, јер се оне во­де ис­кљу­чи­во про­фи­та­бил­но­шћу. Ако не­ма­ју ра­чу­ни­це и за­ра­де, оне не отва­ра­ју по­слов­ни­це. Али то не зна­чи да пен­зи­о­не­ри, љу­ди од 70 или 80 го­ди­на, не тре­ба да по­ди­жу сво­је пен­зи­је, да пла­ћа­ју ра­чу­не и слич­но. Осим по­шта, по­кре­ну­ли смо и мо­дел до­во­ђе­ња здрав­стве­них услу­га, док­то­ра у ма­ња се­ла, а ра­дим и на то­ме да др­жав­ни слу­жбе­ни­ци оби­ла­зе љу­де на се­лу и из­ла­зе им у су­срет и да им по­ма­жу у ре­ша­ва­њу ад­ми­ни­стра­тив­них про­бле­ма. Сма­тра­мо и да не сме­мо да уки­да­мо шко­ле, ма­кар у не­кој шко­ли има­ли и јед­ног уче­ни­ка, јер се не сме све гле­да­ти кроз ра­чу­ни­цу да ли се не­што ис­пла­ти или не.

План је да др­жа­ва у три го­ди­не из­дво­ји 25 ми­ли­о­на евра за раз­вој 500 за­дру­га. На ко­ји на­чин ће­те да­ва­ти но­вац, по ко­јем мо­де­лу?

Кре­ну­ли смо од то­га да да­нас у Ср­би­ји има­мо око 4.700 се­ла, те да има око 1.500 по­љо­при­вред­них за­дру­га, од ко­јих не­ких 1.000 ре­дов­но по­слу­је. Има­мо око 500 се­ла ко­ја мо­гу би­ти кључ­на за по­кре­та­ње про­јек­та, а кре­ће­мо од ју­га и нај­не­ра­зви­је­ни­јих оп­шти­на, где је си­ту­а­ци­ја нај­те­жа. План нам је и да на­пра­ви­мо јед­ну за­дру­гу у око­ли­ни Бе­о­гра­да. Ове го­ди­не на­пра­ви­ће­мо оглед­не при­ме­ре за­дру­га и кре­ну­ти у при­ку­пља­ње ис­ку­ста­ва, а про­је­кат ће­мо раз­ви­ја­ти у хо­ду. Све оно што нас ко­чи, а че­сто су то за­кон­ска ре­ше­ња, ни­је раз­лог да не кре­не­мо у по­сао и да у хо­ду ме­ња­мо све што је по­треб­но ка­ко би­смо ус­пе­ли да по­кре­не­мо еко­ном­ски раз­вој на се­лу. Ја сам ве­о­ма упо­ран чо­век, што се ви­ди и по то­ме да сам у крат­ком ро­ку у 52 се­ла отво­рио 52 по­ште и да су сви оду­ше­вље­ни тим про­јек­том. Но­вим за­дру­га­ма бес­по­врат­но ће­мо да­ва­ти 50.000 евра, а по­сто­је­ћим, ко­је већ ра­де, до 100.000 евра. Наш за­кон до­зво­ља­ва да ви­ше од пет фи­зич­ких ли­ца фор­ми­ра­ју по­љо­при­вред­ну за­дру­гу и кре­ну у по­сао. Же­ли­мо та­ко да на­пра­ви­мо спе­ци­ја­ли­зо­ва­не за­дру­ге ко­је се ба­ве про­из­вод­њом ма­ли­на, ви­ша­ња, по­вр­тар­ских кул­ту­ра, сто­чар­ством, про­из­вод­њом мле­ка, си­ра и дру­гог. За­дру­га­ри ко­ји по­кре­ну осни­ва­ње но­ве за­дру­ге мо­ра­ће сим­бо­лич­но да уло­же до 100 ди­на­ра. 

На­ве­шћу вам кон­кре­тан при­мер. У оп­шти­ни Кња­же­вац др­жа­ва је по­љо­при­вред­ни­ци­ма већ да­ла основ­но ста­до од 500 ко­за, а не­ка до­ма­ћин­ства има­ју по 50 ко­за, што је при­стој­на старт­на по­зи­ци­ја. Са­да же­ли­мо да они кроз за­дру­гу кре­ну у из­град­њу три ми­ни мле­ка­ре, ко­је ће­мо фи­нан­си­ра­ти и да у бу­дућ­но­сти на­пра­ве ор­га­ни­зо­ва­ну про­из­вод­њу и бренд кња­же­вач­ког ко­зјег си­ра.

Ка­ква је си­ту­а­ци­ја у срп­ским се­ли­ма сад, ко­ли­ко их је пра­зних, на­пу­ште­них?

Тренд је за­стра­шу­ју­ћи. Има­мо по­да­так да го­ди­шње 40.000 љу­ди ви­ше умре не­го што се ро­ди. Ста­ра смо на­ци­ја, али не­што се у по­след­ње вре­ме по­че­ло по­пра­вља­ти, иако је ви­дљи­во да нам се­ла не­ста­ју и ру­рал­ни про­сто­ри оста­ју пра­зни. За­то и ка­жем да је ово бит­ка за се­ло и ва­ро­ши­це, а мо­жда и за не­ка ве­ћа ме­ста.