Позив на поглед у прошлост

Посезање за примерима деловања појединих историјских личности у деликатним временима, када су се тражили храброст, мудрост, визионарство, али и осећај за стварност и вера у сопствене следбенике, омиљени је трик свих оних који на сваки начин покушавају да објасне невоље садашњице. Том пориву посебно често су спремни да се предају ствараоци из сфере уметности, па тако и они који своје деловање покривају фразом: „све је то рокенрол”. При томе ваља имати на уму да је рокерско призивање прошлости, наравно у стваралачком жару, неретко било – исхитрено.

Композиција „Хари Труман” америчког бенда „Чикаго” један је од најсликовитијих примера поменутог површног приступа прошлости. Укратко, посвећена је човеку који је обичном Американцу с краја прве половине прошлог века на тренутак подарио извесну дозу самопоштовања, али који, истовремено, није оклевао да једним јединим замахом наливпера на најужаснију смрт осуди више од 400.000 људи, жена, деце... Наравно, негде далеко од америчких граница, и без икакве опасности по сопствене поданике. Реч је о одлуци да се баци атомска бомба на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, 6. и 9. августа 1945. године. Дакле у време када је већ било сасвим јасно да милитаристичким вођама у Токију не преостаје још много времена до потписивања тоталне капитулације. Да ли је овакав злочин био нужан, и да ли је једна песма довољна за његово искупљење? Тешко.

Али, „Хари Труман” је написана 1975. године, у време када су Американци почели да схватају да њихови председници више нису људи којима могу беспоговорно да верују. Људи којима је могуће препустити вођство над великом нацијом. Тачније, у време када је постајало све јасније да је главни станар Беле куће у Вашингтону само још једна обична лутка у рукама мешетара глобалне моћи. Да не одлучује ни о рату ни о миру, ни о сложеним питањима која би могла да искажу његову политичку моћ или спремност да се избори за сопствену нацију, њену будућност… Све је препуштено бирократском апарату, ушанченом у сваку пору америчке свакодневице и без и мало жеље да земљу икада врати у нормално стање. Америка је тих година још увек важила за лидера западног света и главног конкурента, такозваном Источном блоку оличеном у Совјетском Савезу и земљама Варшавског пакта, али пукотине су већ почеле да се јављају. Кренуле су погрешне војне интервенције, политички скандали су се низали један за другим…

Какав дух је владао Америком средином седамдесетих година прошлог века можда најбоље казује чињеница да се аутор поменуте композиције Роберт Лам у својим стиховима за „савет и помоћ” обраћа баш бившем председнику Харију Труману (1884–1972), човеку који је уживао до тада најнижи председнички рејтинг, али је био и остао слика оне некадашње Америке. У великој мери и због чињенице да је поменутим бацањем нуклеарних бомби америчко учешће у Другом светском рату окончао управо на начин који је улио нову дозу самопоуздања просечном житељу западног глобалног џина.

„Потребан си Америци, Хари Трумане. Молимо те, да ли би могао да се вратиш кући? Овде ствари изгледају јако лоше. Сигуран сам да би и сам побеснео када би видео која врста људи преовлађује у земљи коју си толико волео. Америка је збуњена. Како смо уопште стигли ту где смо? Хари, све што нам нуде само су лажи…”

Није необично што су се момци из групе „Чикаго” прихватили овакве теме. Они свакако спадају у типичне америчке бендове, прецизније у сам врх те категорије, тако да би без много оклевања могло да се каже да је публика од њих и очекивала овакву композицију. Практично, неку врсту свечане песме. Американци воле да их врхунски извођачи, с времена на време, слажу да су и даље на правом путу.

Па макар тај пут водио у нове несреће…

Хари Труман

Потребан си Америци, Хари Трумане

Молимо те, да ли би могао да се вратиш кући

Овде ствари изгледају јако лоше

Сигуран сам да би и сам побеснео

Када би видео која врста људи

Преовлађује у земљи коју си толико волео

Америка је збуњена

Како смо уопште стигли ту где смо

Хари, све што нам нуде само су лажи

Производимо све безбедније аутомобиле

Шаљемо ракете пут Марса

Али ти људи нас истовремено бескрупулозно продају

Само како би за себе приграбили неку трунку власти

Волели бисмо да чујемо шта ти о свему мислиш

На твој отворен и једноставан начин

Када мотику назовеш мотиком

Као што си чинио у она стара времена

Као када свираш клавир

Свакога јутра препешачиш једну миљу

И говориш о свему што се дешава

Поштено и са мером

Америка те зове Хари Трумане

Ти барем знаш шта мора да буде урађено

Свет се врти у круг и као да губимо тло под ногама

Хари, постоји ли било шта чиме можемо да спасемо земљу коју волимо

Америка те зове Хари Трумане

Ти знаш шта мора бити урађено

Јер, земља се окреће и остајемо без тла под ногама

Како да спасимо ову земљу коју толико волимо…