Poziv na pogled u prošlost

Posezanje za primerima delovanja pojedinih istorijskih ličnosti u delikatnim vremenima, kada su se tražili hrabrost, mudrost, vizionarstvo, ali i osećaj za stvarnost i vera u sopstvene sledbenike, omiljeni je trik svih onih koji na svaki način pokušavaju da objasne nevolje sadašnjice. Tom porivu posebno često su spremni da se predaju stvaraoci iz sfere umetnosti, pa tako i oni koji svoje delovanje pokrivaju frazom: „sve je to rokenrol”. Pri tome valja imati na umu da je rokersko prizivanje prošlosti, naravno u stvaralačkom žaru, neretko bilo – ishitreno.

Kompozicija „Hari Truman” američkog benda „Čikago” jedan je od najslikovitijih primera pomenutog površnog pristupa prošlosti. Ukratko, posvećena je čoveku koji je običnom Amerikancu s kraja prve polovine prošlog veka na trenutak podario izvesnu dozu samopoštovanja, ali koji, istovremeno, nije oklevao da jednim jedinim zamahom nalivpera na najužasniju smrt osudi više od 400.000 ljudi, žena, dece... Naravno, negde daleko od američkih granica, i bez ikakve opasnosti po sopstvene podanike. Reč je o odluci da se baci atomska bomba na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, 6. i 9. avgusta 1945. godine. Dakle u vreme kada je već bilo sasvim jasno da militarističkim vođama u Tokiju ne preostaje još mnogo vremena do potpisivanja totalne kapitulacije. Da li je ovakav zločin bio nužan, i da li je jedna pesma dovoljna za njegovo iskupljenje? Teško.

Ali, „Hari Truman” je napisana 1975. godine, u vreme kada su Amerikanci počeli da shvataju da njihovi predsednici više nisu ljudi kojima mogu bespogovorno da veruju. Ljudi kojima je moguće prepustiti vođstvo nad velikom nacijom. Tačnije, u vreme kada je postajalo sve jasnije da je glavni stanar Bele kuće u Vašingtonu samo još jedna obična lutka u rukama mešetara globalne moći. Da ne odlučuje ni o ratu ni o miru, ni o složenim pitanjima koja bi mogla da iskažu njegovu političku moć ili spremnost da se izbori za sopstvenu naciju, njenu budućnost… Sve je prepušteno birokratskom aparatu, ušančenom u svaku poru američke svakodnevice i bez i malo želje da zemlju ikada vrati u normalno stanje. Amerika je tih godina još uvek važila za lidera zapadnog sveta i glavnog konkurenta, takozvanom Istočnom bloku oličenom u Sovjetskom Savezu i zemljama Varšavskog pakta, ali pukotine su već počele da se javljaju. Krenule su pogrešne vojne intervencije, politički skandali su se nizali jedan za drugim…

Kakav duh je vladao Amerikom sredinom sedamdesetih godina prošlog veka možda najbolje kazuje činjenica da se autor pomenute kompozicije Robert Lam u svojim stihovima za „savet i pomoć” obraća baš bivšem predsedniku Hariju Trumanu (1884–1972), čoveku koji je uživao do tada najniži predsednički rejting, ali je bio i ostao slika one nekadašnje Amerike. U velikoj meri i zbog činjenice da je pomenutim bacanjem nuklearnih bombi američko učešće u Drugom svetskom ratu okončao upravo na način koji je ulio novu dozu samopouzdanja prosečnom žitelju zapadnog globalnog džina.

„Potreban si Americi, Hari Trumane. Molimo te, da li bi mogao da se vratiš kući? Ovde stvari izgledaju jako loše. Siguran sam da bi i sam pobesneo kada bi video koja vrsta ljudi preovlađuje u zemlji koju si toliko voleo. Amerika je zbunjena. Kako smo uopšte stigli tu gde smo? Hari, sve što nam nude samo su laži…”

Nije neobično što su se momci iz grupe „Čikago” prihvatili ovakve teme. Oni svakako spadaju u tipične američke bendove, preciznije u sam vrh te kategorije, tako da bi bez mnogo oklevanja moglo da se kaže da je publika od njih i očekivala ovakvu kompoziciju. Praktično, neku vrstu svečane pesme. Amerikanci vole da ih vrhunski izvođači, s vremena na vreme, slažu da su i dalje na pravom putu.

Pa makar taj put vodio u nove nesreće…

Hari Truman

Potreban si Americi, Hari Trumane

Molimo te, da li bi mogao da se vratiš kući

Ovde stvari izgledaju jako loše

Siguran sam da bi i sam pobesneo

Kada bi video koja vrsta ljudi

Preovlađuje u zemlji koju si toliko voleo

Amerika je zbunjena

Kako smo uopšte stigli tu gde smo

Hari, sve što nam nude samo su laži

Proizvodimo sve bezbednije automobile

Šaljemo rakete put Marsa

Ali ti ljudi nas istovremeno beskrupulozno prodaju

Samo kako bi za sebe prigrabili neku trunku vlasti

Voleli bismo da čujemo šta ti o svemu misliš

Na tvoj otvoren i jednostavan način

Kada motiku nazoveš motikom

Kao što si činio u ona stara vremena

Kao kada sviraš klavir

Svakoga jutra prepešačiš jednu milju

I govoriš o svemu što se dešava

Pošteno i sa merom

Amerika te zove Hari Trumane

Ti barem znaš šta mora da bude urađeno

Svet se vrti u krug i kao da gubimo tlo pod nogama

Hari, postoji li bilo šta čime možemo da spasemo zemlju koju volimo

Amerika te zove Hari Trumane

Ti znaš šta mora biti urađeno

Jer, zemlja se okreće i ostajemo bez tla pod nogama

Kako da spasimo ovu zemlju koju toliko volimo…