На „црвеној линији”

У Русији више немају дилему: сукоб са САД им не гине. Ако буде среће, не онај прави, отворени, уз учешће оружаних снага две моћне војне силе, али једнако исцрпљујући, па можда и погубан. Такозвана црвена линија већ је активирана, међусобни контакти сведени су на најмању могућу меру. Путин је свима који су намерени да на било који начин унизе највећу државу на свету јасно ставио до знања да ће им – „поломити зубе”.

Ко ће се први одлучити на неки оштрији потез, знаће се ускоро. Као и то: ко ће од најновијег захлађења односа на релацији Москва–Вашингтон имати више штете. Јер користи, дефинитивно, нико имати неће. У сваком случају, према речима руског председника Владимира Путина, његова земља поседује све неопходне ресурсе за одговор на евентуално непријатељско и агресивно деловање са стране САД и НАТО-а. И поред нескривених настојања западних војних савезника да Русију окруже што убојитијим борбеним ракетним системима.

Свакако делује утешно чињеница да, и поред пречесто исказиване ароганције, САД дефинитивно нису спремне за сукоб који би значио истинско војно ангажовање. Разлога за то је више, али наведимо само неке, попут несумњивих поука из досадашњих великих светских ратова, страха Американаца да Руси поседују и понеко оружје које је њима непознато, као и неуверености да би им европски савезници из НАТО-а, у случају потребе, заиста пружили неопходну помоћ. Такође, данашње ракете, па и руске, способне су да неометане прелете хиљаде километара, тако да им је доступан сваки циљ на планети. А питање је како би на морал просечног житеља у САД деловали даноноћни звуци сирена за ваздушну опасност, стајање у редовима за храну, спавање по тунелима градских железница. До сада су такве сцене могли да виђају само у филмовима…

Зато су се надлежни у Вашингтону окренули – санкцијама. Селективним, и без претеране логике. Али у Москви имају одговор и на то: принцип реципроцитета. Према речима Дмитрија Пескова, аташеа за штампу шефа руске државе, неопходни кораци у том смислу већ су учињени. Као први могући одговори, ма колико необично изгледали, наводе се: обустава увоза америчких аутомобила у Русију и замена истих добавкама из Европе, Јапана, Јужне Кореје, Кине… као и преусмеравање других набавки са истих адреса. Ако се зна колико је актуелни амерички председник Доналд Трамп у свим својим досадашњим јавним наступима апеловао управо на опоравак америчког индустријског комплекса, јасно је да би затварање руског тржишта за Американце било прилично болно. Додајмо и да од увоза одређених производа из Русије кључно зависи рад великог произвођача авиона „Боинга” и сличних компанија које су суштински везане за размену са произвођачима ван територије САД. Ипак, „санкцијама на санкције” у овом тренутку свакако је бољи одговор од потезања било каквог оружја.

Американцима у прилог не иде ни чињеница да се за евентуални сукоб са Русијом нису баш претерано консултовали са својим партнерима из НАТО и ЕУ. У Вашингтону су и даље убеђени да је оно што је добро по њих, добро и за савезнике. Али, Европљани се све више приклањају прагматичности, и не ретко се питају: у чију корист, у ствари, ради Вашингтон. Тачније, постају свесни да је Америка све одлучнија да своје евентуалне невоље натовари на грбачу житељима „старог континента”. Све под паролом „заједничких интереса Запада”, али и зарад мира у сопственој кући.

У недавном интервјуу америчком режисеру Оливеру Стоуну Путин је био врло отворен: „Русија је тренутно окружена америчким ракетним системима, од оних базираних на тлу у источноевропским земљама, до НАТО бродова који свакодневно патролирају Медитераном или северним морима. Тренутно се постављају ракетни системи чак и на Аљасци. Реч је о новој трци у наоружању. То је још једна велика погрешка наших конкурената, јер Русија је способна да квалитетно узврати на сваку сличну акцију. Уз то, наш одговор ће сигурно бити далеко јевтинији. Можда оружје које поседујемо по изгледу није тако блештаво, али је и те како ефикасно. Способни смо да одржимо стратешки баланс.”

Укратко, „црвена линија” је успостављена. Ваља је поштовати.