Турци не верују Американцима

Подозрење према САД и међу политичарима и међу грађанима се нагло повећало после покушаја војног удара у ноћи између 15. и 16. јула 2016. године. У појединим медијима су тада могле да се чују сумње да су пучисти имали подршку појединих структура у САД или у бољем случају да су у Вашингтону знали шта се иза сцене ваља, али да о томе нису обавестили свог стратешког савезника у Анадолији. У Белој кући су одлучно демантовали да су на било који начин умешани у догађаје који су на тренутак из темеља потресли Турску.

У Анкари не могу да опросте Белој кући што ни годину дана после покушаја пуча, и поред „веродостојних доказа”, нису изручили Гулена иако две земље имају споразум о екстрадицији криминалаца. Осумњичени имам од 1999. године живи у Пенсилванији, где је побегао јер се нашао на удару тадашњих секуларних власти у Турској. У министарству за правосуђе САД уопштено кажу да „правници анализирају турске доказе” и на томе се већ годину дана све завршава. Поједини медији у Истанбулу тврде да је клерик повезан са ЦИА и да због тога никада неће ни бити изручен иако га у Турској оптужују за смрт 250 људи који су страдали у ноћи када је покушан војни удар.

Друго, у Анкари не могу да опросте Пентагону што наоружава сиријске Курде (милитантну групу Јединице за заштиту народа), који се истински боре против џихадиста Исламске државе. Питање је, заправо, како би данас изгледала мапа Сирије да није било тих бораца, за које у Турској кажу да су они терористичка организација, да су „филијала” забрањене Радничке партије Курдистана (ПКК), која је на црној листи у САД и ЕУ. Тврди се такође да они то америчко оружје већ користе против турске армије за шта Анкара пре свега оптужује Вашингтон.

„Не може се  наоружавати једна терористичка група да би се добила борба против друге терористичке групе”, упорно упозоравају у Анкари свог стратешког савезника с друге стране Атлантика.

Американцима су без сумње важни односи и сарадња са Турском, али подршка сиријским Курдима је једина опција да буду директно присутни и на терену у  борбама против џихадиста, поготово што се показало да ваздушни напади међународне коалиције на џихадисте нису довољни. У Вашингтону обећавају да ће, када се окончају борбе против припадника ИД повући своје наоружање које су доставили курдским борцима. Војни стручњаци на то сумњичаво врте главом, поготово када се ради о лаком оружју.

„Политички и практично немогуће је повући наоружање, сем евентуално оно најтеже. Можда то Американци желе, али плашим се да ће оно на крају завршити у рукама терористичке ПКК, која се у Анадолији годинама бори за аутономију курдског народа”, изјавио је истакнути војни аналитичар Абдулах Агар.

Стручњак за међународне односе на Универзитету Култур у Истанбулу, академик Боро Бајрактар има своје објашњење зашто је турска јавност толико неповерљива према Американцима. „Грађани пре свега гледају шта Американци раде а много мање на то шта кажу. Јавност не може да опрости Вашингтону наоружавање сиријских Курда иако је државни секретар Џејмс Матис у писму турском министру одбране Фикрију Ишику обећао да ће то оружје бити повучено из Сирије када се окончају борби против припадника ИД”, објашњава академик Бајрактар.