Лицемерје куће Сауда

Стварао се утисак да се Саудијска Арабија, највећи извозник сунитског пуританизма који деценијама инспирише џихадисте, одлучила на конфликт са чланицом Савета за сарадњу земаља Залива како би се потом, уз Алахову помоћ, обрачунавала са исламским екстремизмом који дуго напредује захваљујући благонаклоном ставу куће Сауда.

Ништа од тога.

Катар Саудијцима служи као жртвено јагње да би се Американци уверили да су Катарци једини финансирали и годинама тајно продавали оружје разним побуњеничким групама по Сирији и другде по региону. Доналд Трамп је ту причу „купио”.

Од почетка рата у Сирији, утицајне државе Залива су финансијски и војно подржавале побуњенике против председника Башара ел Асада. Саудијска Арабија била је њихов главни ослонац, иако се знало да међу разним групама има и оних са радикално исламистичком агендом, а неке су, попут Фронта Нусра, биле директно везане за Ал Каиду.

Оптужба за подршку терористима и колективно кажњавање „братског катарског народа” фасада је која треба да прикрије две кључне претње од којих страхују сунитски владари Залива или Египта: политичког ислама и шиитског Ирана.

Тачно је да је власт катарског емира Тамима бин Хамад ел Танија била наклоњена према Муслиманској браћи, најстаријој таквој организацији Блиског истока, и док су управљали Египтом и када су бежали од хапшења и тортуре пошто је њихову легално изабрану власт садашњи председник Египта оборио у класичном војном удару.

Тачно је да је Халид Машал, доскорашњи лидер радикалног палестинског Хамаса, живео у Дохи, где ће се вероватно преселити и ново руководство покрета који управља појасом Газе.

Тачно је да је телевизија Ал Џазира, у катарском власништву, емитовала поруке Ал Каиде и подржавала отпоре према арапским деспотима нервирајући Саудијце, Емираћане и Египћане, који су често блокирали овај ТВ канал.

Но, иза ових оптужби стоји најтежа: покушаји Катра да задржи какве-такве односе са Ираном са којим дели економске интересе око експлоатације гаса иако би могао да допринесе смањивању запаљиве тензије шиитске Исламске Републике и сунитске саудијске краљевине која претендује на лидерство муслиманског света.

Катару је изречена пресуда по којој је једна од најмањих држава Залива, али са дохотком по глави становника од 130.000 долара и најбогатија, оптужена да се мешала у послове суседа на начин који је угрозио њихову безбедност и нанео штету „арапском јединству”.

Владари Залива брзо су нашли моћног савезника у Белој кући коме је Иран такође трн у оку. Катар је плански осуђен за пример. Прекид дипломатских односа и ваздушно-поморска блокада тек су први кораци. Нове казнене мере тек предстоје.

Испаде тако да је Саудијска Арабија стала у први ред борбе против тероризма. Каква иронија за домовину Осаме бин Ладена и самоубица који су рушили њујоршке Куле близнакиње, за дубоко конзервативну краљевину у којој улеме својим фатвама – верским мишљењима – позивају на џихад против „неверника”, класичну оријенталну деспотију која гради џамије од Далеког истока до Балкана како би промовисала своју школу вехабизма. Земљу којој је одувек био приоритет рушење председника Асада, а не борба против Исламске државе.

Годинама је свет покушавао да уђе у траг мистериозним путевима новца чији су крајњи корисници биле терористичке групе. Многи знаци указивали су на Саудијску Арабију и разна „добротворна удружења”, али Ријад сада покушава да се опере и да сву одговорност пребаци на Катар.

Владари Катара оптужени су да су исламистима у Ираку платили милијарду долара за откуп 26 чланова емирове породице који су отети током неког лова. У Дохи то демантују, али, ако је и тачно, зар откупнине нису плаћале и многе друге земље? Зашто се египатски делегат у УН сада сетио да исплата представља озбиљно кршење резолуција Савета безбедности које има озбиљне реперкусије на борбу против тероризма?

Случај „Катар” конструисан је како би се приказало велико, деценијама непостојеће јединство Арапа које ће пасти на првом наредном озбиљнијем тесту. Катарску кризу је тешко оценити као доказ политичке зрелости Арапа да управљају својим пословима и супротставе се исламском радикализму који је у глобални поход кренуо из Залива.

Погрешно је мислити да ће сунитско-шиитски конфликт овиме бити блокиран јер владари Залива само доливају уље на ватру не кријући задовољство што је Исламска држава недавно ударила на Техеран, и то у време када је поновим избором иранског председника Хасана Роханија отворена прилика регионалној нормализацији.

Уместо да се претвори у моћно тржиште које ће отворити наде за запошљавање милионима незапослених младих људи Блиског истока, Залив је претворен у гигантски базар оружја које искључиво служи великим силама са међународне арене.

Промоција „јединствене арапске доктрине” у борби против тероризма, формулисана да акција против Катара не би остала усамљен покушај, имала би смисла да не пренебрегава проблематичне активности заливског Великог брата – Саудијске Арабије.

Катарска криза вероватно ће бити преговорима решена, али Залив више никада неће бити исти.