Licemerje kuće Sauda

Stvarao se utisak da se Saudijska Arabija, najveći izvoznik sunitskog puritanizma koji decenijama inspiriše džihadiste, odlučila na konflikt sa članicom Saveta za saradnju zemalja Zaliva kako bi se potom, uz Alahovu pomoć, obračunavala sa islamskim ekstremizmom koji dugo napreduje zahvaljujući blagonaklonom stavu kuće Sauda.

Ništa od toga.

Katar Saudijcima služi kao žrtveno jagnje da bi se Amerikanci uverili da su Katarci jedini finansirali i godinama tajno prodavali oružje raznim pobunjeničkim grupama po Siriji i drugde po regionu. Donald Tramp je tu priču „kupio”.

Od početka rata u Siriji, uticajne države Zaliva su finansijski i vojno podržavale pobunjenike protiv predsednika Bašara el Asada. Saudijska Arabija bila je njihov glavni oslonac, iako se znalo da među raznim grupama ima i onih sa radikalno islamističkom agendom, a neke su, poput Fronta Nusra, bile direktno vezane za Al Kaidu.

Optužba za podršku teroristima i kolektivno kažnjavanje „bratskog katarskog naroda” fasada je koja treba da prikrije dve ključne pretnje od kojih strahuju sunitski vladari Zaliva ili Egipta: političkog islama i šiitskog Irana.

Tačno je da je vlast katarskog emira Tamima bin Hamad el Tanija bila naklonjena prema Muslimanskoj braći, najstarijoj takvoj organizaciji Bliskog istoka, i dok su upravljali Egiptom i kada su bežali od hapšenja i torture pošto je njihovu legalno izabranu vlast sadašnji predsednik Egipta oborio u klasičnom vojnom udaru.

Tačno je da je Halid Mašal, doskorašnji lider radikalnog palestinskog Hamasa, živeo u Dohi, gde će se verovatno preseliti i novo rukovodstvo pokreta koji upravlja pojasom Gaze.

Tačno je da je televizija Al Džazira, u katarskom vlasništvu, emitovala poruke Al Kaide i podržavala otpore prema arapskim despotima nervirajući Saudijce, Emiraćane i Egipćane, koji su često blokirali ovaj TV kanal.

No, iza ovih optužbi stoji najteža: pokušaji Katra da zadrži kakve-takve odnose sa Iranom sa kojim deli ekonomske interese oko eksploatacije gasa iako bi mogao da doprinese smanjivanju zapaljive tenzije šiitske Islamske Republike i sunitske saudijske kraljevine koja pretenduje na liderstvo muslimanskog sveta.

Kataru je izrečena presuda po kojoj je jedna od najmanjih država Zaliva, ali sa dohotkom po glavi stanovnika od 130.000 dolara i najbogatija, optužena da se mešala u poslove suseda na način koji je ugrozio njihovu bezbednost i naneo štetu „arapskom jedinstvu”.

Vladari Zaliva brzo su našli moćnog saveznika u Beloj kući kome je Iran takođe trn u oku. Katar je planski osuđen za primer. Prekid diplomatskih odnosa i vazdušno-pomorska blokada tek su prvi koraci. Nove kaznene mere tek predstoje.

Ispade tako da je Saudijska Arabija stala u prvi red borbe protiv terorizma. Kakva ironija za domovinu Osame bin Ladena i samoubica koji su rušili njujorške Kule bliznakinje, za duboko konzervativnu kraljevinu u kojoj uleme svojim fatvama – verskim mišljenjima – pozivaju na džihad protiv „nevernika”, klasičnu orijentalnu despotiju koja gradi džamije od Dalekog istoka do Balkana kako bi promovisala svoju školu vehabizma. Zemlju kojoj je oduvek bio prioritet rušenje predsednika Asada, a ne borba protiv Islamske države.

Godinama je svet pokušavao da uđe u trag misterioznim putevima novca čiji su krajnji korisnici bile terorističke grupe. Mnogi znaci ukazivali su na Saudijsku Arabiju i razna „dobrotvorna udruženja”, ali Rijad sada pokušava da se opere i da svu odgovornost prebaci na Katar.

Vladari Katara optuženi su da su islamistima u Iraku platili milijardu dolara za otkup 26 članova emirove porodice koji su oteti tokom nekog lova. U Dohi to demantuju, ali, ako je i tačno, zar otkupnine nisu plaćale i mnoge druge zemlje? Zašto se egipatski delegat u UN sada setio da isplata predstavlja ozbiljno kršenje rezolucija Saveta bezbednosti koje ima ozbiljne reperkusije na borbu protiv terorizma?

Slučaj „Katar” konstruisan je kako bi se prikazalo veliko, decenijama nepostojeće jedinstvo Arapa koje će pasti na prvom narednom ozbiljnijem testu. Katarsku krizu je teško oceniti kao dokaz političke zrelosti Arapa da upravljaju svojim poslovima i suprotstave se islamskom radikalizmu koji je u globalni pohod krenuo iz Zaliva.

Pogrešno je misliti da će sunitsko-šiitski konflikt ovime biti blokiran jer vladari Zaliva samo dolivaju ulje na vatru ne krijući zadovoljstvo što je Islamska država nedavno udarila na Teheran, i to u vreme kada je ponovim izborom iranskog predsednika Hasana Rohanija otvorena prilika regionalnoj normalizaciji.

Umesto da se pretvori u moćno tržište koje će otvoriti nade za zapošljavanje milionima nezaposlenih mladih ljudi Bliskog istoka, Zaliv je pretvoren u gigantski bazar oružja koje isključivo služi velikim silama sa međunarodne arene.

Promocija „jedinstvene arapske doktrine” u borbi protiv terorizma, formulisana da akcija protiv Katara ne bi ostala usamljen pokušaj, imala bi smisla da ne prenebregava problematične aktivnosti zalivskog Velikog brata – Saudijske Arabije.

Katarska kriza verovatno će biti pregovorima rešena, ali Zaliv više nikada neće biti isti.