Американци прете Асаду новом одмаздом

Кремљ је своје основне интересе у Сирији обезбедио, али изгледа да се и премишља да ли му је потребно да помогне Асаду и Иранцима у даљем продору ка истоку како би ојачао залеђе за „руски” појас на западу Сирије с двема базама за руске војнике.

Нова америчка опомена Асаду изненадила је и неке војне изворе америчких новинара из медија попут „Њујорк тајмса” и „Базфид”, који нису били сигурни какви су то обавештајни подаци на које се Бела кућа позива када тврди да сиријски председник намерава да поново посегне за хемијским оружјем. Али, напад нервним гасом на побуњеничку област Идлиб била је повод Доналду Трампу да у априлу нареди бомбардовање Асадових снага у бази Шајрат, што је био први пут да су Американци гађали режим уместо ИД. Једна од теорија је била и да су то учинили барем делом и зато што је бомбардована база згодно полазиште за акције на истоку Сирије. Око ње се курдске и побуњеничке снаге с америчком подршком сада утркују с Асадом, Иранцима и Русима да први заузму што веће делове те области од ИД.

Случајно или не, током викенда је и Израел, како је писао „Харец”, два дана заредом тукао по Асадовим положајима на југу Сирије због тога што су пројектили тамошњих јединица, како је образложио Тел Авив, падали и на израелску територију. Израел је и раније изводио ваздушне ударе унутар Сирије на мете које су припадале Хезболаху, проиранској и антиизраелској милицији из Либана која помаже Асаду. Та и друге проиранске групе досад су се више бориле с побуњеницима на западу и северу. Како су тамо уз помоћ Русије практично тријумфовале, сада им је, уз Асадову подршку, отворенији пут ка јужној граници са Јорданом и Израелом, који већ неко време поручује да њихово присуство тамо неће трпети.

Југ Сирије није важан искључиво сам по себи него и као одскочна даска за продирање на исток земље, где се, с падом ИД, очекује ослобађање великих области, најбогатијих нафтом у тој држави, које сада многи желе за себе. Због тога југ постаје ужарена ратна зона, у којој су однедавно и америчке трупе у отвореном сукобу с проиранским милицијама и Асадом. Један од Асадових авиона је прошле недеље оборен зато што је наводно угрожавао базу у којој су, уз побуњенике, и Американци. Из истог разлога је раније бомбардован и конвој с проиранским милитантима, као што су с неба скинута и два дрона иранске производње.

Мотив Иранаца се чини јасним: ослободити што је могуће већи део Сирије од снага које нису под контролом њих и њиховог штићеника Асада, те рашчистити сиријски део коридора који од Ирана преко Ирака и Либана, две земље које су такође под великим иранским утицајем, води до Медитерана. Као упозорење за оне који их у том ометају на истоку Сирије схваћено је и то што су Иранци са свог тла испалили ракете на таборе ИД у тој зони.

Даљи руски поступци су упитнији. Њихова база на Средоземљу је већ осигурана победом на западу Сирије и учвршћивањем Асадовог режима у тој области. Ипак, у залеђу остају многе непријатељске групе да прете слабим Асадовим јединицама.

Руска опомена Американцима – да ће њихове авионе који зађу предубоко на запад третирати као могуће мете – можда је била само реторика, као и маневар руског авиона који је затим пролетео тик поред америчке шпијунске летелице. Али, ту је и извештај саудијског листа „Ашарк ел Авсат” да Русија наводно успоставља војну базу недалеко од оне на југу Сирије где су и Американци. Ако је то истина, можда се Кремљ спрема да подржи Асада и Иранце у трци за источним територијама на нивоу већем од оног симболичног, на којем је и то што су с руских бродова на Медитерану пре неколико дана, како је јавио РТ, гађани положаји ИД близу Хаме. Њу је, наиме, потом посетио Асад, што је, откако је почео рат, био један од његових ретких одлазака источно од Дамаска. У том контексту још је значајније то што је америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама Ники Хејли упозорила и Русију и Иран да ће на њима такође бити кривица ако Асад поново буде извео напад хемијским оружјем, што је сиријски режим демантовао да му је уопште намера.

Питање је и колико су далеко Американци спремни да иду у Сирији, где никад нису имали више својих војника, чији је тачан број непознат. Њихови штићеници су први стигли до „престонице” ИД, града Раке, и, по свему судећи, убрзо ће га ставити под своју контролу. Али, с југа Асад и његови савезници настоје да им одсеку пут ка Деир ез Зору како не би појачали тамошње проамеричке побуњенике. Око тог града, ускоро последњег великог сиријског упоришта ИД, средишта нафтом најбогатије области у земљи, групише се много супарничких снага. У готово неминовном сукобу између њих, ИД ће још бити и најмање важан актер.