ЕУ интеграције под једном капом

Кад је реч о секторима који се у другим министарствима такође баве европским пословима, нарочито на усклађивању домаћих прописа са европским, те јединице ће, како сазнајемо из упућених кругова у влади, остати тамо где јесу.

Да са оснивањем новог ресора суштински неће бити велике промене потврдила је и Јоксимовићева. Она је објаснила да Канцеларија „постаје нуклеус новог министарства”, а „преговарачки тим је координиран унутар министарства уз све његове постојеће структуре, укључујући и радне групе”. Мада је предлог о формирању Министарства за евроинтеграције изазвао жестоку полемику у парламенту, ипак одлука о његовом оснивању, због све обимнијег посла који Србија има са ЕУ, отварајући једно по једно поглавље, не представља изненађење.

Не само да је реч о решењу које је примењивано у многим земљама када су се оне придруживале ЕУ, већ се овде већ пуних десет година, с времена на време, потеже прича о потреби успостављања тог ресора. Идеја о оснивању посебног министарства за европске послове појављивала се у нашој јавности и 2007. и 2013, али и прошле године, уз ставове стручњака за ову област да би боље било када би, уместо досадашњег система организовања, који подразумева постојање министра, Канцеларије и тима за преговоре, једна особа – политички и технички – координисала процес приступања ЕУ.

У септембру прошле године опет је пласирана незванична информација да ће један од новитета у влади бити и министарство за ЕУ, са Јоксимовићевом на челу. Али, то се није обистинило. О могућности формирања посебног владиног евроресора први пут се, заправо, чуло још почетком 2007, када се говорило да би тадашња Канцеларија за придруживање ЕУ могла да „прерасте” у министарство, а да њена тадашња шефица Тања Мишчевић буде министарка. То што такво решење није усвојено, објашњавано је потом од стране аналитичара политичким интересима странака на власти.

И у лето 2013. године писано је да се Српска напредна странка залаже за формирање министарства, а као један од најозбиљнијих кандидата за министарску функцију помињана је управо Мишчевићева, али и Никола Селаковић, тадашњи министар правде. Истовремено, подсетимо и да је, кад год се излазило са идејом о новој организацији у овој области, истицано да је рад Канцеларије – чије ће запослене, према новоусвојеном Закону о министарствима, заправо преузети новоосновано министарство – похваљиван у свим годишњим извештајима Европске комисије. Будуће министарство преузеће и људе из Кабинета министра без портфеља, као и оне који раде у Генералном секретаријату владе за потребе преговарачког тима са ЕУ.

У пракси земаља које су се придруживале Унији забележена су, иначе, три модела организације европских послова: прво, Канцеларија и члан владе за европске послове (такво решење је примењивано, рецимо, не само код нас, већ и у Естонији), затим, посебно министарство (какво ће убудуће овде постојати, а имале су га и Бугарска и Румунија), али и да европске интеграције буду смештене у министарству у којем су и други сродни послови, најчешће спољни (као што је то случај у Хрватској и у Црној Гори).

Да је велика већина држава кандидата у ситуацији кад је напредовала ка ЕУ уводила министарство за европске интеграције нагласила је и Јоксимовићева, оцењујући да се то показало као веома добра пракса. Истакавши да послови дефинишу структуре, она је, такође, навела и да је превасходни разлог за оснивање министарства фаза разговора у којима се Србија сада налази са ЕУ.

„Није то питање личних амбиција да ли ћете бити министар или потпредседник владе. Али ако сте привржени европским интеграцијама, а ми то јесмо, онда уводите сталну структуру, која доноси бољу комуникацију са свим учесницима у процесу, и то не због Брисела, већ због наших грађана и испуњења њима датих обећања”, објаснила је. С друге стране, свакако се не може пренебрећи ни чињеница да ће Србија обједињавањем европских послова на највишем, владином нивоу, показивати Бриселу да им придаје велики значај.