ЕВРОПА ПОБЕДИЛА АМЕРИКУ

Држава Румунија дала је државном секретару Министарства одбране Србије Душану Спасојевићу дословно краљевски третман на самиту НАТО-а у Букурешту, па су и сви странци, који су тражили разговор са шефом српске војне делегације, морали да се понашају како доликује таквим приликама. На страну то што је специјални авион српске делегације ушао у ваздушни простор Румуније одмах иза авиона америчког председника Џорџа Буша, што би могло да значи да нас Румуни посебно цене, а Американци нам верују.

Дакле, где је Србија сада после самита алијансе у Букурешту? Да ли се наш геополитички положај у било којем смислу променио, и ако јесте, како? Шта за Србију значи позив НАТО-а Хрватској и Албанији да се прикључе савезу? Одговор на ову дилему заправо лежи у питању: од кога ће НАТО бранити нове чланове алијансе? Неко ће можда у Србији то питање формулисати и као: ко се боји НАТО-а још? У финесама између та два питања вероватно je и одговор какве ће бити последице самита у Букурешту за Србију, при чему претходно треба детаљно анализирати где је НАТО данас, и шта се у Букурешту заправо догодило.

„Није се барем догодила потпуна катастрофа”. Тако је један смркнути дипломата из Немачке окарактерисао исход букурештанског састанка западних лидера. Три дана и три ноћи заморних преговора донели су резултат у стилу „тресла се гора родио се миш”. У суштини, у Букурешту није остварена ниједна чиста победа, при чему су највећи губитници Американци и преко њих Македонци. Француско-немачко супротстављање прикључивању Украјине и Грузије процесу уласка у НАТО тек је заједљиво изглађено попуштањем Вашингтона. Ангела Меркел и Никола Саркози били су мрзовољни све време самита, Хавијер Солана и Јап де Хоп Схефер једва да су скривали разочарање због великих очекивања, а скромних резултата састанка на врху. Немци, Французи и Грци јавно су повукли „ручну кочницу” и самит је девалвирао. Када је Јап де Хоп Схефер нешто покушао да приговори Грцима због вета у случају Македоније, Грци су му директно рекли да пази како се понаша, јер неће бити изабран на место које тако жарко жели, а то је садашња позиција Хавијера Солане. Наиме, Атина и у вези са тим може да уложи вето. После тога, Јап де Хоп Схефер није више ни споменуо Македонију.

„Деломично смо се проширили, али смо ставили ждребе пред руду”, рекао ми је један од функционера НАТО-а у паузи букурештанске трансатлантске конференције. Нисам га одмах схватио, да ли се то „ждребе пред руду” односило на нове чланице алијансе Хрватску и Албанију, или на неспособност НАТО-а да закључи шта треба да буде и да ради у годинама које предстоје? Како ићи напред без целокупне визије, без потпуно рашчишћеног безбедносног пејзажа? Где постоји селективни приступ, а недостаје војника и пара. Где нема кохерентног стратегијског плана који треба да замени борбени распоред снага направљен за супротстављање давно распуштеном Варшавском пакту. И у Букурешту је потврђено да је због одсуства противничке суперсиле НАТО суочен са ривалским стратешким доктринама, што изазива подељеност његових чланова. Једни се прибојавају економски и војно пробуђене Русије, други настоје да прошире савез на цели Балкан, трећи траже праведнију расподелу војне и политичке власти, четврти спомињу Аустралију и Нови Зеланд. Што би могло да значи, или је НАТО глобалан, или је безначајан. Или је као слика Доријана Греја?

Једини који су у Букурешту били потпуно задовољни били су Хрвати. Добили су позивницу за улазак у „клуб”, а целокупни посао одрадила су заправо двојица бивших новинара „Вјесника”, моје некадашње колеге Владимир Дробњак и Хидо Бишчевић. У сваком случају, ући ће у историју. Премијер Хрватске Иво Санадер у свом обраћању у Букурешту није заборавио Србију пријатељски рекавши да је врло важно да и Србија буде примљена у евроатлантске интеграције.

Црногорци су били у Букурешту у доста јаком саставу: министар спољних послова Милан Роћен и војни представник при НАТО-у, генерал Љубиша Јокић у плавој ваздухопловној униформи ЈНА, само са црногорским амблемом на рукаву. Баш ме изненадила та униформа, па изгледа да је ЈНА прва ушла у НАТО. Црна Гора је у Букурешту добила тзв. интензивирани дијалог са НАТО-ом. Као и Србија. Како објаснити некоме у Србији шта је то „интензивирани дијалог”?

Хоће ли улазак Албаније и Хрватске у НАТО бити коришћен у предизборној кампањи у Србији? Хоће. Једни ће да развијају тезу о „изолацији и вакууму безбедности“, други ће рећи „да је НАТО већ извршио анексију Космета без пристанка Србије”. Но, хајде да себи поштено поставимо питање: да ли је Србија претња за НАТО, или је НАТО претња за Србију?

Ширење НАТО-а на Балкан имаће крајње маргиналан утицај на еволуцију српске демократије, јер демократија ће успети или пропасти у Србији из истих разлога као и у другим земљама: хоће ли политички и економски систем задовољити потребе народа. У Србији ионако нема праве спољнополитичке дебате. Осим у случајевима када је у вези са економским уговорима и сумњивим провизијама.

О да, у Букурешту је промовисана и НАТО телевизија. Моћи ће да се гледа и у Србији. Још не знам на ком каналу.