Лубарда је кључ успеха наше културе

У свом редитељском опусу Кадијевић има двадесетак филмова, од којих су најпознатији „Поход”, „Пуковница”, „Празник”, „Свето место”, a његова серија „Вук Караџић” добила је „Гран-при Европа” за најбоље ТВ остварење 1988. године.

Деценијама пише ликовну критику, организује изложбе, уметничке колоније. „После пада Берлинског зида, све што је ушло у нашу савремену историју, делује узалудно – од устанака против Турака, балканских ратова, Првог и Другог светског рата... Шта нам је остало из тог времена? Остало је оно што је створила култура.”

Од њега чујемо и праву оду култури:

– Уметност је величанствена, велика, моћна, али и врло нежна биљка на коју сва зла овога света врло негативно утичу. Ако мало дуже живите, онда ћете се сетити средине прошлог века када је било јако лако одговарати на питање: Ко је најбољи сликар на свету? Пикасо или Дали? Ко је највећи писац? Томас Ман или Солжењицин? Данас да вас неко пита ко је велики писац, ви то не можете лако одговорити. Ко је то? Догађа се чак да неки људи из рок културе добијају Нобелову награду.

Наш саговорник врло јасно описује периоде прве Југославије, затим трагичних дана Другог светског рата и Титовог доба и комунистичког експеримента... Када пореди културу у тим моделима друштвеног устројства, долази до закључка како је „ово што сада имамо најгоре од свега што памти”.

– Увек смо јадиковали: Ух, ово је најгоре. Међутим, увек од тог горе може бити још горе и ово је данас дотерало дотле да ја бирам апстиненцијални став. Данас би ме просто било срамота од самог себе због онога што бих радио.

Објашњава да због „наше властите ситности, државне, политичке и културне” и не приметимо да се од националног дохотка државе одваја мање од један одсто за културу. Или да овде неко може да говори и пет сати у парламенту, а да не спомене реч култура.  

– Од чега ће живети уметници, просвета, институције културе? – пита се Кадијевић, који излаз види једино у индивидуалном револту. 

– У Ајзенхауеровим мемоарима постоји опис битке за Нормандију, једне од највећих и најстрашнијих битака у историји човечанства – прича Кадијевић. – Ајзенхауер каже: „Били смо сасвим близу помисли да нећемо успети”. А онда шта се догодило? На обалама Ламанша су појединци извели херојске подвиге, ишли су преко могућег и немачки отпор је савладан. Захваљујући чему? Стратегији генерала и моћног оружја ? Не, то није било довољно јер победу су однели људи – хероји. Тај херојски револт је историјска парадигма и једног нобеловца Албера Камија. То је формула успеха. Ма, како она била рђава, јавиће се ти „самозванци” који ће бити против свега што им стоји на путу. Они ће прокрчити култури и уметничком стварању пут ка будућности. Једино у то верујем!

Према његовим речима, код нас постоји потенцијални нуклеус за рађање аутентичне културе и уметности, али то не користимо.

– Признајем да ми је још у младим данима производило неку врсту нервозе и љутње то што све генерације уметника, од времена Надежде Петровић до данас, траже свој пут у иностранству, уче се изван наших граница, заборављајући тако на нашу ризницу вредности. Ми тога овде имамо много више него неки много већи и развијенији народи.

– Када одете у Немачку имате ту величанствену немачку готику, њихов експресионизам, оно што је германско. У Италији је дух ренесансе, тосканско-фирентински непролазни иницијални импулс који држи италијанску културу, а замислите у старој Југославији шта смо све имали – и романику, и готику, и византинизам, и латинизам... Све могуће елементе интегралне европске културе захваљујући месту на коме смо се налазили. Овде се укрштају Исток и Запад, стварајући једну наизглед немогућу синтезу која је неупоредиво оригинална. Узмимо, на пример, фрушкогорски барок. Иако је Фрушка гора до Првог светског рата била део туђе царевине, наши тамошњи монаси су, поред забране Марије Терезије да се било шта ствара у домену уметности изван барокног стила, стварали амалгам који је непознат у свету. Када бисмо сабрали свој дух, сагледали истински своје могућности, много тога бисмо постигли. Европа не очекује од нас да показујемо како успешно користимо конфекцију коју узимамо од њих. Ми имамо нашу варијанту њиховог импресионизма, дадаизма, њихове нове уметничке праксе... Сву ту нашу авангарду која није наша него је увозна. За мене је ужасно смешна и жалосна та трка за светом и Европом, после свега кроз шта смо прошли. Доста ми је тога. Бавећи се критиком више од пола века залагао сам се за то да се буде снаге које виде те вредности код нас самих. Које су независне од тих узора и актуелног тренутка. Узмите Петра Лубарду и његову слику „Косовски бој”. Шта је то? То је једна велика византијска фреска и у исто време најмодернији експресионизам, савршена синтеза, југопродукт коме нема премца у свету. Дакле, свет пре свега жели нешто што је наше. Први министар културе, оснивач Српског археолошког друштва, управник Народног музеја Михаило Валтровић, послао је сликара Ђорђа Крстића на Космет и друга важна места да слика оно што је остало од нашег наслеђа, односно да потражи везу између нашег величанственог средњовековног стваралаштва и онога што је израсло из новорођене Србије. Шта се показало? Крстић је, као минхенски ђак, почео да слика манастире Студеницу и Жичу на начин како су сликали његови минхенски професори.