Lubarda je ključ uspeha naše kulture

U svom rediteljskom opusu Kadijević ima dvadesetak filmova, od kojih su najpoznatiji „Pohod”, „Pukovnica”, „Praznik”, „Sveto mesto”, a njegova serija „Vuk Karadžić” dobila je „Gran-pri Evropa” za najbolje TV ostvarenje 1988. godine.

Decenijama piše likovnu kritiku, organizuje izložbe, umetničke kolonije. „Posle pada Berlinskog zida, sve što je ušlo u našu savremenu istoriju, deluje uzaludno – od ustanaka protiv Turaka, balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata... Šta nam je ostalo iz tog vremena? Ostalo je ono što je stvorila kultura.”

Od njega čujemo i pravu odu kulturi:

– Umetnost je veličanstvena, velika, moćna, ali i vrlo nežna biljka na koju sva zla ovoga sveta vrlo negativno utiču. Ako malo duže živite, onda ćete se setiti sredine prošlog veka kada je bilo jako lako odgovarati na pitanje: Ko je najbolji slikar na svetu? Pikaso ili Dali? Ko je najveći pisac? Tomas Man ili Solženjicin? Danas da vas neko pita ko je veliki pisac, vi to ne možete lako odgovoriti. Ko je to? Događa se čak da neki ljudi iz rok kulture dobijaju Nobelovu nagradu.

Naš sagovornik vrlo jasno opisuje periode prve Jugoslavije, zatim tragičnih dana Drugog svetskog rata i Titovog doba i komunističkog eksperimenta... Kada poredi kulturu u tim modelima društvenog ustrojstva, dolazi do zaključka kako je „ovo što sada imamo najgore od svega što pamti”.

– Uvek smo jadikovali: Uh, ovo je najgore. Međutim, uvek od tog gore može biti još gore i ovo je danas doteralo dotle da ja biram apstinencijalni stav. Danas bi me prosto bilo sramota od samog sebe zbog onoga što bih radio.

Objašnjava da zbog „naše vlastite sitnosti, državne, političke i kulturne” i ne primetimo da se od nacionalnog dohotka države odvaja manje od jedan odsto za kulturu. Ili da ovde neko može da govori i pet sati u parlamentu, a da ne spomene reč kultura.  

– Od čega će živeti umetnici, prosveta, institucije kulture? – pita se Kadijević, koji izlaz vidi jedino u individualnom revoltu. 

– U Ajzenhauerovim memoarima postoji opis bitke za Normandiju, jedne od najvećih i najstrašnijih bitaka u istoriji čovečanstva – priča Kadijević. – Ajzenhauer kaže: „Bili smo sasvim blizu pomisli da nećemo uspeti”. A onda šta se dogodilo? Na obalama Lamanša su pojedinci izveli herojske podvige, išli su preko mogućeg i nemački otpor je savladan. Zahvaljujući čemu? Strategiji generala i moćnog oružja ? Ne, to nije bilo dovoljno jer pobedu su odneli ljudi – heroji. Taj herojski revolt je istorijska paradigma i jednog nobelovca Albera Kamija. To je formula uspeha. Ma, kako ona bila rđava, javiće se ti „samozvanci” koji će biti protiv svega što im stoji na putu. Oni će prokrčiti kulturi i umetničkom stvaranju put ka budućnosti. Jedino u to verujem!

Prema njegovim rečima, kod nas postoji potencijalni nukleus za rađanje autentične kulture i umetnosti, ali to ne koristimo.

– Priznajem da mi je još u mladim danima proizvodilo neku vrstu nervoze i ljutnje to što sve generacije umetnika, od vremena Nadežde Petrović do danas, traže svoj put u inostranstvu, uče se izvan naših granica, zaboravljajući tako na našu riznicu vrednosti. Mi toga ovde imamo mnogo više nego neki mnogo veći i razvijeniji narodi.

– Kada odete u Nemačku imate tu veličanstvenu nemačku gotiku, njihov ekspresionizam, ono što je germansko. U Italiji je duh renesanse, toskansko-firentinski neprolazni inicijalni impuls koji drži italijansku kulturu, a zamislite u staroj Jugoslaviji šta smo sve imali – i romaniku, i gotiku, i vizantinizam, i latinizam... Sve moguće elemente integralne evropske kulture zahvaljujući mestu na kome smo se nalazili. Ovde se ukrštaju Istok i Zapad, stvarajući jednu naizgled nemoguću sintezu koja je neuporedivo originalna. Uzmimo, na primer, fruškogorski barok. Iako je Fruška gora do Prvog svetskog rata bila deo tuđe carevine, naši tamošnji monasi su, pored zabrane Marije Terezije da se bilo šta stvara u domenu umetnosti izvan baroknog stila, stvarali amalgam koji je nepoznat u svetu. Kada bismo sabrali svoj duh, sagledali istinski svoje mogućnosti, mnogo toga bismo postigli. Evropa ne očekuje od nas da pokazujemo kako uspešno koristimo konfekciju koju uzimamo od njih. Mi imamo našu varijantu njihovog impresionizma, dadaizma, njihove nove umetničke prakse... Svu tu našu avangardu koja nije naša nego je uvozna. Za mene je užasno smešna i žalosna ta trka za svetom i Evropom, posle svega kroz šta smo prošli. Dosta mi je toga. Baveći se kritikom više od pola veka zalagao sam se za to da se bude snage koje vide te vrednosti kod nas samih. Koje su nezavisne od tih uzora i aktuelnog trenutka. Uzmite Petra Lubardu i njegovu sliku „Kosovski boj”. Šta je to? To je jedna velika vizantijska freska i u isto vreme najmoderniji ekspresionizam, savršena sinteza, jugoprodukt kome nema premca u svetu. Dakle, svet pre svega želi nešto što je naše. Prvi ministar kulture, osnivač Srpskog arheološkog društva, upravnik Narodnog muzeja Mihailo Valtrović, poslao je slikara Đorđa Krstića na Kosmet i druga važna mesta da slika ono što je ostalo od našeg nasleđa, odnosno da potraži vezu između našeg veličanstvenog srednjovekovnog stvaralaštva i onoga što je izraslo iz novorođene Srbije. Šta se pokazalo? Krstić je, kao minhenski đak, počeo da slika manastire Studenicu i Žiču na način kako su slikali njegovi minhenski profesori.