„Рено 4” звани жеља

Зову га победник времена. Потиче из Француске, издржљив је, јефтин и скоро пола века крстари светским друмовима. Најпродаванији је „Реноов” тип аутомобила и у Београду има свој клуб – Клуб љубитеља „реноа 4”.

Основала су га тројица младића из српске престонице из жеље да му продуже животни век, али и из потребе да лакше дођу до оригиналних резервних делова. Марко Миливојчевић, један од оснивача, каже да клуб сада има 50 сталних чланова и да је љубав према овом аутомобилу једини услов за придруживање овој необичној породици. Најстарији члан клуба има 80, а његов аутомобил 31 годину.

– „Четворка” је више од аутомобила. Она је мезимац. Возе је углавном студенти и професори, а интересантно је да наши чланови клуба углавном слушају рокенрол. Три пута годишње организујемо велика дружења на која долазе, не само власници „реноа 4” из Србије, већ и гости из свих суседних држава – објашњава Миливојчевић.

Свог љубимца наш саговорник је наследио од оца и верно га служи четири године. Њиме је, каже, преселио три куће, успео је да у гепеку смести фрижидер у усправном положају, провоза истовремено седморицу другара и да постигне брзину од 140 километара на сат. Чак се и посвађао са бившом девојком јер је прокоментарисала да је његова „четворка” ружна. Изнервира се једино када примети да је његов мезимац зарадио огреботину. Не може да поброји све догодовштине за само годину дана дружења са члановима клуба, али једну ће, каже, дуго памтити.

– Враћали смо се са концерта „Пеперса”, из Инђије. Гужва, киша, саобраћајни колапс. Возили смо кроз неке њиве у којима су многи аутомобили дочекали зору заглављени у блату. Успели смо, не само да се пробијемо кроз блато, већ и да савладамо узбрдицу. Били смо тако срећни јер су нас други возачи наградили аплаузом – задовољно каже Миливојчевић.

Мала потрошња, до пет литара бензина на сто километара на отвореном и око седам по граду, удобност, јефтини делови, само су неке предности овог аутомобила. У „личној карти” „четворке” могу се пронаћи и подаци да има 32 коњске снаге, запремину мотора 1.108 или 845 кубних центиметара (зависно од верзије), четири брзине и рикверц. Издигнут је од земље 18 центиметара, као и неки џипови, а осваја симпатије јер се у њега може уградити плински резервоар, не у пртљажнику као код већине аутомобила, већ испод патоса. У зависности од годишта и очуваности, његова цена је од 800 до 1.200 евра. Оне који не знају како изгледа „рено 4”, или су то заборавили, Миливојчевић подсећа на његове специфичности:

– Злобници кажу да има шалтере, а не прозоре. Тврдим да се на „реноу” прозор брже отвара него на било ком другом возилу. Многи су на полугу мењача на командној табли качили кесе мислећи да је баш за то направљен. Ручке за отварање врата са унутрашње стране некима су послужиле као пепељаре – казује овај момак и додаје да ауто има само једну ману – не задовољава безбедносне стандарде.

Зато је Немачка, иначе највећи увозник „реноа 4”, 1988. године обуставила увоз (на немачком тржишту продато је 11 одсто од укупне производње). Последња серија од 1.000 аутомобила коју су назвали „бај бај” произведена је 1992. године у Новом Месту у Словенији. Наредне године, 31. марта, затворена је и матична фабрика у Француској. За 32 године производње у 16 држава света продата су 8.135.424 ова модела због чега је „четворка” најпродаванији француски четвороточкаш свих времена.