Некад и сад

Осуђујући писмо које је председник Србије недавно послао „Политици” као мешање у уређивачку политику листа, Томислав Николић каже да ће Борис Тадић „ако још једном победи на изборима почети да хапси новинаре”.

Заменик председника Српске радикалне странке има пуно право да о томе говори – истрпео је последњих година многе новинарске увреде на свој рачун и ниједном није реаговао као Тадић на чланак „Политике” о наследству градоначелника Београда Ненада Богдановића. 

Подсетимо, у гледаној емисији речено је да Николић има стан у центру Београда и да то крије. А онда још и горе – на истој телевизији (Б92) данима је оптуживан да је 1991. побио старце у једном хрватском селу. Новинари су се тада тешко огрешили, не само о Николића, већ и о професију, јер информације до којих су дошли нису добро проверили (ако су их уопште проверавали).

Зато је и било могуће да те 2005. буде емитована изјава бившег шефа Бироа за комуникације Владе Србије Владимира Поповића, који је тврдио да му је некадашњи шеф Службе државне безбедности „Јовица Станишић испричао да је Николић својеручно убио више цивила”.

„Он је лично, у селу Антин, западна Барања, приликом посете неком добровољачком одреду СРС-а, дошао као функционер, и кад се тамо пекао во, јагњетина на ражњу и кад се мало напио, увече је, како би им показао да је и он прави Србин, узео калашњиков и неке бабе и деде, и њих једно 10-15 побио и бацио их у базен”, рекао је Поповић, а без икакве ограде пренела „деведесетдвојка”, која је објаснила да је ову изјаву чувала месецима, док је „проверавала податке”. Како их је проверавала, никад није разјашњено. Тек, на крају се огласила хрватска полиција, саопштивши да други човек радикала није ни био у Антину кад се десио масакр. Да ли се неко извинио Томиславу Николићу?

Лидеру радикала се мора признати да је, као вођа највеће опозиционе странке, врло спортски поднео све лажи. Тешко је, ипак, веровати да је и он сам убеђен у причу о хапшењу. Редакција „Политике” се одупрла ономе што је доживела као притисак с врха власти, али најбољи начин да се нека вредна идеја извргне руглу јесте да се карикира до апсурда. Захваљујемо Николићу на подршци, али не страхујемо да ће Тадић било кога хапсити, сада или после избора. А што се притисака тиче, посао је новинара да им се одупру и да позову јавност да их у томе подржи. 

Али, посао новинара јесте и да не заборављају. На пример, да не заборављају и оно што се са слободом штампе дешавало док је Српска радикална странка била на власти.

И баш због те историје радикала, Томислав Николић има право да осуђује поступак председника државе. Он добро зна шта је Србији донело прављење спискова „неподобних” новинара, кажњавање и затварање новина и телевизијских станица. Он зна и колико су биле опасне претње медијима, као што зна и да је у случају Славка Ћурувије после претњи следило убиство.

Сада је у опозицији. Али био је на власти кад се то дешавало.