Филмска музика на идеолошке ноте

О томе сведоче изузетна материјална средства која су из државног буџета издвајана посебно за ратни филм чија је улога била да очува идеал народноослободилачке прошлости.

После премијере филма „Битка на Неретви” (1969) Вељка Булајића, председник Тито је изјавио: „Редитељ је одлично извршио задатак. Постигао је оно што смо од њега очекивали. Мислим да је ово одличан филм и да ће допринети бољем разумевању наше четворогодишње борбе у читавом свету. У целини филм верно приказује борбу коју смо водили”.

У земљама Источног блока и у СФРЈ органи цензуре, тачније Комисија за одобравање филмова, утицали су на коначан изглед филмова, с тим да се цензура није односила на филмску музику. У филмове су, по налогу партијских идеолога, често укључиване аутентичне нумере из НОБ-а, аутори су бирали камерни или симфонијски оркестар, при чему је коришћена и постојећа музика из архиве.

‒ Редитељи ангажују композиторе који бирају или аранжирају и компонују музику за њихове филмове, па је тако Владимир Краус-Рајтерић потписан као аутор музике у филмовима „Козара”, у којој је за музику изабрао финални део „Партизанског триптиха” Оскара Данона и „Битка на Неретви” Вељка Булајића. Енрико Јосиф је аутор музике за филм „Десант на Дрвар” Фадила Хаџића у којој је изабрао одломак увертире из опере „Танхојзер” Р. Вагнера и партизанске песме, Василије Мокрањац је потписан као композитор за филм „Марш на Дрину”, у којем су коришћени „Марш на Дрину” Биничког и „Невесињска пушка” Жике Митровића. Редитељ Миленко Штрбац се интересовао за традицију хорске музике, што је значајно утицало на реализацију музике у ратном филму „Прозван је V-3” ‒ истиче Маја Васиљевић.

‒ Микис Теодоракис је аутор музике за филм „Сутјеска” Стипе Делића у којем су коришћене нумере „По шумама и горама”, „Друже Тито, ми ти се кунемо”, као и немачки родољубиви хорови, а Зоран Христић у целини компонује музику за филм „Човек из храстове шуме” Миће Поповића, док за „Ужичку републику” Жике Митровића овај композитор одабира већ постојећу музику. На пример, у сцени у кафани изабране су четничке нумере „Од Тополе па до равне горе” , „Спрем’те се, спрем’те четници!” и „Ко то каже, ко то лаже? ”, а препознатљиво коло „Моравац” играло се у жанр сценама народа, то јест војске ‒ наводи ауторка књиге коју је објавила кућа „Хера еду”.

Редитељи су често, у страху од губитка контроле над филмским пројектом до којег би дошло у случају препуштања озвучавања филма другим личностима, сами одабирали музику у својим филмовима. Редитељи који су имали мање средстава за филм узимали су музику из архиве. За музику из архиве одлучио се Живојин Павловић у већини филмова („Кад будем мртав и бео”, „Буђење пацова”, „Заседа”, „Хајка”). Саша Петровић је користио ромску музику у „Скупљачима перја” (1967), али је за „Мајстора и Маргариту” (1972) ангажовао једног од најпознатијих композитора филмске музике Енија Мориконеа. Душан Макавејев у „Љубавном случају службенице ПТТ” (1967) одабрао је музику композитора Ханса Ајзлера, а за филм „Парада” (1962) изместио је музику из уобичајеног простора, те је оркестар Београдске филхармоније наступио у фабрици.

Током овог периода у СФРЈ постојале су бројне кинематографске куће: Авала филм, Босна филм, Дунав филм, Јадран филм, Ловћен филм, Триглав филм, Вардар филм, Загреб филм и друге, од којих већина није била у могућности да реализује пројекат у целини, посебно звучну траку филма. Било је потребно снимање у тонским студијима, па се током 60-их музика реализовала у студију у Љубљани, а у Београду 70-их година.