У рату није било невиних

Данас се обележава 22. годишњица масакра у Сребреници. Јесмо ли као народи, после сваке од годишњица злочина, ближи или удаљенији и зашто је то тако?

Када би сви макар за тренутак покушали разумети и туђу бол, не говорим само о Сребреници као месту уистину посебног пијетета, већ свим стратиштима где су пале невине жртве свих националности и када би покушали саосећати као људи са болом мајке, оца, сина... све би другачије било. Нисам од оних који заступају помирење, јер је то индивидуално право појединца. Људи се појединачно нису ни свађали, овде су политике ратовале, а народи су гинули. Зато се још од 1992. залажем за индивидуализацију злочина и кажњавање свих оних који су их починили, ма из ког народа они долазили. Код многих, нажалост, нема искрености да се тако сагледа прошлост. То је показатељ да нисмо истински спремни да људски и објективно сагледамо природу минулог рата и суочимо се са страдањима.

Зар се сваки нормалан човек неће суздржати од провокативног акта, ако би њиме повредио другога?

Отказана је промоција књиге Љиљане Булатовић у Сребреници, а и скуп подршке Ратку Младићу заказан за 11. јул у Бањалуци у организацији „Заветника” је или осуђен као непримерен или се о томе говори с приметном дистанцом.

То су, ипак, неки добри знакови и указују да људи могу размишљати на другачији начин. Непримерено је то радити на дан када се сахрањују људи. Јер све ће то трајати један дан, а људима ваља живети. Волео бих да сви у овој држави на ратни злочин гледају као на злочин који мора да се осуди. Да на жртве гледамо с пијететом. И заборавност је овде опака болест. Када се обележавају неке годишњице „великих победа” увек се говори само о својим жртвама. А верујем да је баш то тренутак када би требало споменути све невине жртве протеклог рата. Нажалост, за то нисмо спремни. И такав нас однос у политичком смислу стално гура у прошлост. Док се ми бавимо прошлошћу, грађани све масовније напуштају БиХ. Они не желе своју будућност градити кроз афирмацију прошлости – које свако на свој начин треба да се стиди. Јер у рату није било невиних, сви у рату чине ратне злочине. Сребреница је место великог страдања, које је Суд у Хагу оквалификовао као геноцид, што као легалиста прихватам. Свима нам недостаје да се прво суочимо са самима собом, што јесте најтеже, али је неминовно. Покушајмо, зато, када о нечему мислимо прво размишљати као људска бића, за тренутак заборавити властита предубеђења. Па људску смрт гледати као људи.

Утисак је да већини грађана, на свим странама, не пада на памет да вређају жртве и да имају далеко више суосећања него што се то у јавности да наслутити.

То је истина у коју се свакодневно уверавам, још од самог краја рата. Далеко су моралнији и праведнији они које зовемо „обични људи”. Спремни су да опросте и да граде заједнички живот с људима са којима су заједнички живели до деведесетих. То не одговара појединим политичарима, који се стално враћају у неко ратно доба. Људи полако почињу размишљати својом главом, занемарујући оно што политичари у симбиози репродукују, стварајући сталне кризе. Матрица политичког владања је сасвим другачија од оног што би грађани желели. Неприхватљиво је некога ко је осуђен за ратне злочине држати херојем, а то раде све три стране у БиХ.

Додик је својевремено говорио да је Сребреница највећи ударац за Српство, у Поточарима су се ранијих година жртвама поклањали државници Србије, РС. Неки утисак, гледано са српске стране, јесте да политичком Сарајеву никад није довољно понизности и да кроз хиперпродукцију Сребренице желе стално притискати Србе. Посебно, када се има у виду однос према српским жртвама.

Вратио бих се у ратно време, када је код појединих не само политичара већ и у правосуђу владала теорија да се у одбрамбеном рату не могу чинити ратни злочини. Та теза је дуго трајала, па и сада ћете чути како су „само бранили своју територију”. Ником се не брани да брани територију, али ратни злочини су забрањени. И лицемерно понашање, па ћу, ево рећи, дела политике у Сарајеву, који веома често злоупотребљава злочине, па и злочин у Сребреници. А с друге стране нису спремни на прави људски начин суочити се са злочинима почињеним и према српском народу. Увек је неко желео бити ексклузивно жртва, а неко ексклузивно ратни злочинац. Зато када се политичари извињавају – ја им не верујем, у сваком од нас треба да проради оно људско и да као људска бића осудимо сву патњу и све злочине. Неке ствари у политици можда и јесу дозвољене, али треба бити правдан и осудити све. Наш однос према злочинима показује да, ипак, још увек нисмо спремни да људски осудимо све оно што представља акте који су против цивилизацијских и хуманих вредности.