U ratu nije bilo nevinih

Danas se obeležava 22. godišnjica masakra u Srebrenici. Jesmo li kao narodi, posle svake od godišnjica zločina, bliži ili udaljeniji i zašto je to tako?

Kada bi svi makar za trenutak pokušali razumeti i tuđu bol, ne govorim samo o Srebrenici kao mestu uistinu posebnog pijeteta, već svim stratištima gde su pale nevine žrtve svih nacionalnosti i kada bi pokušali saosećati kao ljudi sa bolom majke, oca, sina... sve bi drugačije bilo. Nisam od onih koji zastupaju pomirenje, jer je to individualno pravo pojedinca. Ljudi se pojedinačno nisu ni svađali, ovde su politike ratovale, a narodi su ginuli. Zato se još od 1992. zalažem za individualizaciju zločina i kažnjavanje svih onih koji su ih počinili, ma iz kog naroda oni dolazili. Kod mnogih, nažalost, nema iskrenosti da se tako sagleda prošlost. To je pokazatelj da nismo istinski spremni da ljudski i objektivno sagledamo prirodu minulog rata i suočimo se sa stradanjima.

Zar se svaki normalan čovek neće suzdržati od provokativnog akta, ako bi njime povredio drugoga?

Otkazana je promocija knjige Ljiljane Bulatović u Srebrenici, a i skup podrške Ratku Mladiću zakazan za 11. jul u Banjaluci u organizaciji „Zavetnika” je ili osuđen kao neprimeren ili se o tome govori s primetnom distancom.

To su, ipak, neki dobri znakovi i ukazuju da ljudi mogu razmišljati na drugačiji način. Neprimereno je to raditi na dan kada se sahranjuju ljudi. Jer sve će to trajati jedan dan, a ljudima valja živeti. Voleo bih da svi u ovoj državi na ratni zločin gledaju kao na zločin koji mora da se osudi. Da na žrtve gledamo s pijetetom. I zaboravnost je ovde opaka bolest. Kada se obeležavaju neke godišnjice „velikih pobeda” uvek se govori samo o svojim žrtvama. A verujem da je baš to trenutak kada bi trebalo spomenuti sve nevine žrtve proteklog rata. Nažalost, za to nismo spremni. I takav nas odnos u političkom smislu stalno gura u prošlost. Dok se mi bavimo prošlošću, građani sve masovnije napuštaju BiH. Oni ne žele svoju budućnost graditi kroz afirmaciju prošlosti – koje svako na svoj način treba da se stidi. Jer u ratu nije bilo nevinih, svi u ratu čine ratne zločine. Srebrenica je mesto velikog stradanja, koje je Sud u Hagu okvalifikovao kao genocid, što kao legalista prihvatam. Svima nam nedostaje da se prvo suočimo sa samima sobom, što jeste najteže, ali je neminovno. Pokušajmo, zato, kada o nečemu mislimo prvo razmišljati kao ljudska bića, za trenutak zaboraviti vlastita predubeđenja. Pa ljudsku smrt gledati kao ljudi.

Utisak je da većini građana, na svim stranama, ne pada na pamet da vređaju žrtve i da imaju daleko više suosećanja nego što se to u javnosti da naslutiti.

To je istina u koju se svakodnevno uveravam, još od samog kraja rata. Daleko su moralniji i pravedniji oni koje zovemo „obični ljudi”. Spremni su da oproste i da grade zajednički život s ljudima sa kojima su zajednički živeli do devedesetih. To ne odgovara pojedinim političarima, koji se stalno vraćaju u neko ratno doba. Ljudi polako počinju razmišljati svojom glavom, zanemarujući ono što političari u simbiozi reprodukuju, stvarajući stalne krize. Matrica političkog vladanja je sasvim drugačija od onog što bi građani želeli. Neprihvatljivo je nekoga ko je osuđen za ratne zločine držati herojem, a to rade sve tri strane u BiH.

Dodik je svojevremeno govorio da je Srebrenica najveći udarac za Srpstvo, u Potočarima su se ranijih godina žrtvama poklanjali državnici Srbije, RS. Neki utisak, gledano sa srpske strane, jeste da političkom Sarajevu nikad nije dovoljno poniznosti i da kroz hiperprodukciju Srebrenice žele stalno pritiskati Srbe. Posebno, kada se ima u vidu odnos prema srpskim žrtvama.

Vratio bih se u ratno vreme, kada je kod pojedinih ne samo političara već i u pravosuđu vladala teorija da se u odbrambenom ratu ne mogu činiti ratni zločini. Ta teza je dugo trajala, pa i sada ćete čuti kako su „samo branili svoju teritoriju”. Nikom se ne brani da brani teritoriju, ali ratni zločini su zabranjeni. I licemerno ponašanje, pa ću, evo reći, dela politike u Sarajevu, koji veoma često zloupotrebljava zločine, pa i zločin u Srebrenici. A s druge strane nisu spremni na pravi ljudski način suočiti se sa zločinima počinjenim i prema srpskom narodu. Uvek je neko želeo biti ekskluzivno žrtva, a neko ekskluzivno ratni zločinac. Zato kada se političari izvinjavaju – ja im ne verujem, u svakom od nas treba da proradi ono ljudsko i da kao ljudska bića osudimo svu patnju i sve zločine. Neke stvari u politici možda i jesu dozvoljene, ali treba biti pravdan i osuditi sve. Naš odnos prema zločinima pokazuje da, ipak, još uvek nismo spremni da ljudski osudimo sve ono što predstavlja akte koji su protiv civilizacijskih i humanih vrednosti.