Од пешака до маратонца

И ту је мо­рао убр­за­ти ко­рак, што због стра­ха од за­ви­ја­ња ву­ко­ва с пла­ни­не Мо­та­ји­це, што због же­ље да се што пре на­ђе за по­ро­дич­ном тр­пе­зом. Да­нас овај пен­зи­о­нер мо­же да се по­хва­ли са ви­ше од 260 ду­го­пру­га­шких тр­ка: по­лу­ма­ра­то­на, ма­ра­то­на и ул­тра­ма­ра­то­на. Би­ће их још јер Дра­го на­ме­ра­ва да то тра­је ду­го.

Тр­чао је све че­шће и да­ље, по­го­то­во ка­да је уочио да је у све бо­љој фор­ми. Тр­ча­ње ни­је на­пу­штао ни ка­да је ле­ти до гим­на­зи­је сти­зао лак­ше, би­ци­клом. На­и­ме, уз­брд­не де­о­ни­це ва­ља­ло је ис­тр­ча­ти но­се­ћи би­цикл. Ка­да је сти­гао у Са­ра­је­во, нај­пре на сту­ди­је Ма­шин­ског фа­кул­те­та, па он­да и еко­но­ми­је, био је ре­до­ван члан aтл­ет­ског клу­ба. По­чео је да тре­ни­ра озбиљ­ни­је, при­пре­ма­ју­ћи се за утр­ке на 3.000 и 5.000 ки­ло­ме­та­ра. У то вре­ме имао је ве­о­ма до­бре ре­зул­та­те. А не­ка­ко по­чет­ком рад­не ере, по­че­ли су по­пу­ма­ра­то­ни и ма­ра­то­ни ко­јих је та­да код нас и у Евро­пи би­ло мно­го ма­ње. 

Бе­о­гра­ђа­нин је по­стао 1992. и ота­да уче­ству­је на три до че­ти­ри ма­ра­то­на го­ди­шње: бе­о­град­ски, но­во­сад­ски, под­го­рич­ки... Не­што ка­сни­је кре­нуо је и за­гре­бач­ки, љу­бљан­ски и скоп­ски.

– По­сле сва­ког ма­ра­то­на осе­ћао сам све ве­ће за­до­вољ­ство и са­мо­по­у­зда­ње. У ре­ги­о­ну ско­ро сви ве­ли­ки гра­до­ви ор­га­ни­зу­ју ма­ра­то­не, а ја од­ла­зим и на европ­ске: у Бри­сел, Ај­дхо­вен, Ам­стер­дам. Да­ка­ко и у Бра­ти­сла­ву, Беч и низ ду­гих ста­за у ма­њим ме­сти­ма у Че­шкој и Сло­вач­кој – на­бра­ја Кне­же­вић.

Про­шло је пет го­ди­на от­ка­ко је наш ма­ра­то­нац у пен­зи­ји, али у по­гле­ду тр­ча­ња ни­шта ни­је про­ме­нио. Днев­но ис­тр­чи од 30 до 40 ки­ло­ме­та­ра. Не прак­ти­ку­је по­се­бан ре­жим ис­хра­не. Је­де до­ста во­ћа и узи­ма мно­го теч­но­сти, ина­че се хра­ни уоби­ча­је­но, уме­ре­но.

До­сад иза ње­га сто­је за­вид­ни бро­је­ви – 167 ма­ра­то­на, 16 ул­тра­ма­ра­то­на и 80 по­лу­ма­ра­то­на. Ње­го­ва нај­ду­жа тр­ка би­ла је 110 ки­ло­ме­та­ра на Па­ли­ћу, 1995, и по­тра­ја­ла је 12 са­ти. То­ком овог ул­тра­ма­ра­то­на осе­тио је бо­ло­ве у ру­ка­ма (не и у но­га­ма), от­кри­ва Дра­го. Зва­нич­ни лич­ни ре­корд по­сти­гао је на Но­во­сад­ском ма­ра­то­ну 1997. го­ди­не, ка­да је 42 ки­ло­ме­тра пре­тр­чао за 2 са­та и 59 ми­ну­та.

Сем због не­ко­ли­ко по­вре­да при­ли­ком па­до­ва, ле­ка­ру се ни­ка­да ни­је обра­ћао. Дра­го је здрав чо­век, без ијед­не бољ­ке.

– Од овог спор­та не мо­же да се жи­ви, а сми­сао у ма­ра­то­ни­ма на­ла­зим у на­ме­ри да што ду­же тра­јем – от­кри­ва свој глав­ни мо­тив за тр­ча­ње.

Има лак­ших и те­жих ду­гих пру­га, а нај­те­же му је би­ло на бр­до­ви­том те­ре­ну у Пољ­ској пре се­дам го­ди­на, ка­да се осе­ћао то­ли­ко ло­ше да је мо­рао да сед­не. 

– До ци­ља је оста­ло са­мо два ки­ло­ме­тра, али ја ни­сам мо­гао да уста­нем и пре­ђем их – искрен је он. До не­ке вр­сте бло­ка­де у тр­ча­њу до­ла­зи из­не­на­да и без на­ја­ве, до­да­је Дра­го, а та­ко не­што до­го­ди­ло му се на Бе­о­град­ском ма­ра­то­ну 2016. го­ди­не, ка­да је по­сле ис­тр­ча­них 25 ки­ло­ме­та­ра мо­рао да ста­не јер но­ге ни­су хте­ле да­ље. Је­два је сти­гао до ци­ља, и то по­сле ви­ше од пет ча­со­ва. Та­кве епи­зо­де га не­ће за­у­ста­ви­ти. Ис­тр­чао је ово­го­ди­шњи Бе­о­град­ски ма­ра­тон, а не­дав­но и скоп­ски. Са­да се спре­ма за оста­ле.