Између истине и лажи

Од нашег специјалног извештача
Венеција, Лидо, 6. септембра – Он никада није престао да патролира границама између реалног и потенцијалног живота, живота и смрти, тела и сенки, закона гравитације и њеног одсуства, између меланхоличне усамљености натчовека и ванземаљаца. У његовим филмовима имагинација и фантазија представљају дужност, обавезу и славље, рекли су о Тиму Бартону Марко Милер и Енрико Магрели, образлажући одлуку да у години фестивалског јубилеја (75 година оснивања) "Златни лав" за животно дело припадне баш овом америчком аутору.

На синоћној свечаности у Великој дворани Тим Бартон је доживео овације, а награду му је уручио Џони Деп, глумац са којим је овај аутентични и самосвојни сценариста и редитељ најчешће радио ("Едвард Маказић", "Ед Вуд", "Чарли и фабрика чоколаде"...). Сада већ 49-годишњи Бартон, својевремено познат и као филмско чудо од детета, каријеру је започео 1971. снимивши два кратка филма, прославио се током осамдесетих серијалом анимираних филмова "Битлђус", а касније и дугометражним играним филмовима међу којима су и "Бетмен", "Повратак Бетмена", "Марс напада", "Велика риба" и римејк "Планете мајмуна". Све ове филмове красе духовито-пецкајуће и "уврнуте" приче и визуелна готска атмосфера. Такав је и нови 3-Д анимирани филм "Ноћна мора пре Божића", приказан после свечаности, који је Бартон радио заједно са Хенријем Селиком, учествујући и у илустрацији и продукцији.

Раскошне продукције је и "Ноћно посматрање" (у конкуренцији), нови филм британског редитеља и сликара Питера Гриневеја, велика посвета Рембранту, његовом сликарству и животу. Гриневеј у својој причи о славном холандском сликару полази од тренутка када он пристаје да слика групни портрет амстердамских мускетара умешаних у заверу, што ће уметника на крају довести до друштвене и финансијске пропасти. Кроз театарску поставку приче, Гриневеј разоткрива сликара у свету новца, престижа, секса, завере и услова сликања, служећи се визуелним анегдотама и веома узбудљивом игром светлости и сенке. Визуелни ефекти, композиције кадрова и уметничка фотографија, блистави су елементи овог, иначе, предугог и превише статичног филма.

У конкуренцији је виђен и кинеско-хонгконшки филм "Сунце се рађа", у режији Вен Жијанга, кога називају кинески Кустурица, ваљда зато што су му филмови препуни боја, звука, емоција и фолклора. Додуше, уместо ромских, Вен обилато користи руске песме (?!), у страственој причи из четири дела о удовици чији је муж преминуо пре рођења детета, о љубавном троуглу два мушкарца и замамне средовечне докторке, о баршуну и женском стомаку... Стилски и наративно све се на крају склапа у прилично складну целину, али "Сунце се рађа" је ипак од оне врсте филма који не оставља трајнији утисак. 

Вен је иначе филмску каријеру започео као глумац, почео је да режира тек деведесетих, а интернационално препознавање стекао је после освојене награде у Кану 2000. за филм "Ђаволи на прагу".
Његов хонгконшки, много славнији, колега Џони То на Венецијански фестивал је стигао са новим жанровским филмом "Луди детектив", који је режирао у сарадњи са Ваи Ка Фаијем. Овај филм се крио иза ознаке филм изненађења (уобичајени штос овог фестивала) у такмичарском програму. Међутим, превеликих изненађења и није било јер се и очекивало да ће Марко Милер понудити још нешто са територије Азије.

Није превише изненадио ни класик крими-филма, иако је његов "Луди детектив" прилично интригантан за жанровски чисти и предвидљиви филм. Главни јунак филма је необичан, а веома успешан полицијски детектив који верује да поседује дар да у сваком човеку види колико личности заправо поседује. Служећи се иронијом, наративно и визуелно сложеним играријама, То и Фаи нуде филм у којем је битка између добра и зла непоштедна, приближавање истини доводи до губитка осећаја за релативност ствари, а људска бића пролазе кроз серију морално компликованих ситуација.