Од Вукојевца остале само шљиве

У селу Коритњак, удаљеном километар и по од чувене Нишке Бање, никада није засветлела електрична сијалица мада изнад самог села пролази велики далековод. То је један од парадокса наше стварности коју су уочили Марко Милошевић, Јелена Ћалић и Милован Миливојевић, научници Географског института „Јован Цвијић” Српске академије наука и уметности, истражујући узроке нестанка 14 села у јужној и југоисточној Србији.

Овај тим истраживача на појединим местима (у селима Гаре, Ђорђевац и Вукојевац, која се налазе дуж административне линије према Косову и Метохији) пратили су припадници полиције и Жандармерије. Миливојевића је то подсетило на време од пре више од 100 година, када је познати путописац Феликс Каниц ове крајеве такође обилазио у пратњи жандара.

Већина ових села је напуштена, у њима нема живе душе. У појединим насељима, где је некада живело и до 100 људи, сада је остао један или два житеља (на пример, Влада и Јагода Пешић у селу Басара код Пирота).

„У селу Јаворје у општини Власотинце наишли смо на старицу Дмитру Милић (83) која је једини становник овог села. Обрадовала се када нас је видела. Дмитра нам је рекла да месец и по дана није имала са ким да проговори. Тужне су судбине тих људи који своје последње дане проводе у самоћи и дивљини у суровим условима”, каже Миливојевић.

Друга старица, Пена Илијев из села Барје, у подножју планине Бесна кобила, у први мах се уплашила непознатих људи, истраживача. Ипак, када је видела да су пријатељски расположени, орасположила се и она.

У селу Вукојевац на пограничном подручју Косова и централне Србије у општини Куршумлија остало је само неколико стабала шљива. Вукојевац више не постоји на географској мапи Србије, јер су куће продате и „разграђене”, разнете као грађевински материјал. То је прво село које је остало без становника у нашој земљи. Једва да би за археологе било доказа да је ту некада постојало насеље.

Већина становника преселила се у Барајево, надомак Београда. „Обилазећи гробље, на споменицима смо приметили слике униформисаних људи. То је доказ да су они углавном били војници или жандари. Већина се доселила из Црне Горе, са подручја Бањана, крајем 19. и почетком 20. века. Када је Србија стекла самосталност после Берлинског конгреса, то је био гранични простор према тадашњој Турској. Српске власти су насељавале становништво из кршевитих крајева Црне Горе и доделиле досељенима улогу граничара”, објашњава Милошевић.

Костадин и Љубица Алексић данас живе у селу Мала Шатра у близини Куршумлијске Бање. Из свог села Тачевца, које се налази неколико километара даље, отишли су пре седам година; живели су потпуно сами у политички нестабилном подручју, и њихова безбедност била је доведена у питање. Са Марком, Милованом и Јеленом су поново обишли своју кућу у Тачевцу и показали им рушевину старе основне школе, коју су некад похађали ђаци из Вукојевца и Тачевца.

Мада нема становника, село Репушница на Старој планини изгледа да није потпуно напуштено. „Видели смо једну малу уређену башту, што је знак да ту ипак неко повремено долази”, каже Јелена Ћалић.

Анализирајући процес нестајања села на југу Србије ови географи кажу да су главни узроци неповољни природни услови и близина границе.