Развојно доба

Криза средњих година типично износи на видело запањујуће препознавање нашег сопственог скривеног лудила. Оно што нас неочекивано и на „неодговарајући” начин обузме у нашим средњим годинама јесте психолошко стање ствари које краде наш понос и сигурност у себе и покреће у нама сумњу у сопствену емоционалну равнотежу и ментално здравље. Криза средњих година окреће људе наглавачке и руши њихове уређене светове...

Одрасло доба је исто тако развојно као и детињство и адолесценција. Још много тога треба да се учини, још много развојних криза да се прође, не само после пете године, него такође и након тридесет пете, после педесете, па чак и седамдесет пете... У средњим годинама долази до прелажења из једног психолошког идентитета у други. Средње године представљају кризу духа. У овој кризи стари доживљај себе се губи, а нови почиње да се рађа. Због тога је јак осећај ампутиране прошлости и нејасне будућности...

Средње године нам се дешавају, ми их не призивамо. Нисмо се надали да ће се то нама десити! У средњим годинама особе често постају збуњене и губе ослонац у сигурном социјалном и психолошком свету. Погрешно је тумачење периода средњих година као козметичке кризе. Такав став одаје транспарентну одбрану од њених прожимајућих анксиозности… Људи се обично осећају обухваћени осећањем губитка и његових емоционалних пратећих појава, као што су: ћудљивост и носталгични периоди жалости за неким нејасно доживљеним губитком и нарастајућим осећајем животних ограничења, напади панике око сопствене смрти и вежбе у рационализацији и порицању. Некада је разлог оваквог осећања губитка очигледан: смрт деце или родитеља, развод, уништена каријера. Међутим, веома често, непосредни узрок ове фазе отварања транзиције са пратећим емоционалним појавама није никако једноставан. Чак и када узрок делује јасно и упечатљиво, особа ће често наставити да трага анксиозно и узалудно, тражећи други, дубљи узрок овог доживљаја дистреса будући да препознавање очигледног разлога не уклања трн који изазива бол. Овај трн је обично веома тешко наћи због његове дубоке несвесности и особа често не може да допре до њега и да разреши анксиозност коју он ствара...

… Ова транзиција средњих година обично траје неколико година и јавља се негде између тридесет пете и педесете, а пада обично око четрдесете. Већина оних који проучавају ову тему слаже се око следећих карактеристика: обично варирају стања малаксалости и депресије или осећања разбијености илузија и разочараности или у живот уопште или у одређене особе које су раније идеализоване; младалачки снови о срећи и испуњењу се топе или се грубо разбијају; увлачи се анксиозност везана за смрт и осећај да ће време истећи пре него што особа „заиста почне да живи”; у физичком смислу особа почиње да показује неке знаке старења што почиње да растаче и мења дотадашњу представу о себи...

(Преузето из књиге „ У средњим годинама – јунговска перспектива” Мари Стајна)