Razvojno doba

Kriza srednjih godina tipično iznosi na videlo zapanjujuće prepoznavanje našeg sopstvenog skrivenog ludila. Ono što nas neočekivano i na „neodgovarajući” način obuzme u našim srednjim godinama jeste psihološko stanje stvari koje krade naš ponos i sigurnost u sebe i pokreće u nama sumnju u sopstvenu emocionalnu ravnotežu i mentalno zdravlje. Kriza srednjih godina okreće ljude naglavačke i ruši njihove uređene svetove...

Odraslo doba je isto tako razvojno kao i detinjstvo i adolescencija. Još mnogo toga treba da se učini, još mnogo razvojnih kriza da se prođe, ne samo posle pete godine, nego takođe i nakon trideset pete, posle pedesete, pa čak i sedamdeset pete... U srednjim godinama dolazi do prelaženja iz jednog psihološkog identiteta u drugi. Srednje godine predstavljaju krizu duha. U ovoj krizi stari doživljaj sebe se gubi, a novi počinje da se rađa. Zbog toga je jak osećaj amputirane prošlosti i nejasne budućnosti...

Srednje godine nam se dešavaju, mi ih ne prizivamo. Nismo se nadali da će se to nama desiti! U srednjim godinama osobe često postaju zbunjene i gube oslonac u sigurnom socijalnom i psihološkom svetu. Pogrešno je tumačenje perioda srednjih godina kao kozmetičke krize. Takav stav odaje transparentnu odbranu od njenih prožimajućih anksioznosti… Ljudi se obično osećaju obuhvaćeni osećanjem gubitka i njegovih emocionalnih pratećih pojava, kao što su: ćudljivost i nostalgični periodi žalosti za nekim nejasno doživljenim gubitkom i narastajućim osećajem životnih ograničenja, napadi panike oko sopstvene smrti i vežbe u racionalizaciji i poricanju. Nekada je razlog ovakvog osećanja gubitka očigledan: smrt dece ili roditelja, razvod, uništena karijera. Međutim, veoma često, neposredni uzrok ove faze otvaranja tranzicije sa pratećim emocionalnim pojavama nije nikako jednostavan. Čak i kada uzrok deluje jasno i upečatljivo, osoba će često nastaviti da traga anksiozno i uzaludno, tražeći drugi, dublji uzrok ovog doživljaja distresa budući da prepoznavanje očiglednog razloga ne uklanja trn koji izaziva bol. Ovaj trn je obično veoma teško naći zbog njegove duboke nesvesnosti i osoba često ne može da dopre do njega i da razreši anksioznost koju on stvara...

… Ova tranzicija srednjih godina obično traje nekoliko godina i javlja se negde između trideset pete i pedesete, a pada obično oko četrdesete. Većina onih koji proučavaju ovu temu slaže se oko sledećih karakteristika: obično variraju stanja malaksalosti i depresije ili osećanja razbijenosti iluzija i razočaranosti ili u život uopšte ili u određene osobe koje su ranije idealizovane; mladalački snovi o sreći i ispunjenju se tope ili se grubo razbijaju; uvlači se anksioznost vezana za smrt i osećaj da će vreme isteći pre nego što osoba „zaista počne da živi”; u fizičkom smislu osoba počinje da pokazuje neke znake starenja što počinje da rastače i menja dotadašnju predstavu o sebi...

(Preuzeto iz knjige „ U srednjim godinama – jungovska perspektiva” Mari Stajna)