До последњег даха

За „Политику” специјално из Вашингтона

Сваки двоцифрени рођендан који се завршава са деветком изазива кризу у животу. По овој најновијој теорији, изнесеној у априлском додатку за здравље „Вашингтон поста” деветнаестогодишњак ће слично тридесет година старијем кризичару, задржати дах у пуним плућима.Пре него што погаси свећице на рођенданској торти замислиће онај коначни тренутак када последњи фитиљ догорева. Нема те магичне шибице или каквог другог кресива, који би могао да оживи пламен, једном кад ти дође судњи час. Чак и у Америци где се похвала животу у пуном јеку подстиче свим фармацеутским, хируршким, козметичким и психотерапијским средствима, нема (још) рецепта за кресиво којим би се поново запалио догорели пламен. То не значи да се не шибицари са годинама.

О томе кад почиње криза средњих година, постоји релативни консензус: неку годину пре четрдесете. Можда баш на 39. рођендан. А кад се завршава? На ово „политички некоректно” питање нико вам неће одговорити. У новом свету, све је некако новије него у старој Европи. Сви су млади, или се бескрајно труде да тако изгледају. Жене у шездесетим обучене су у розикасте шортсеве на шарене туфне, избељених зуба, офарбане косе, испегланог лица, зачуђено сјајног погледа уз помоћ капљица за изазивање младалачког блистања. То у Америци не изазива презир, већ поштовањепрема личности која се не предаје вихорима судбине. Жене истакнутих политичких и јавних личности не либе се да се за „шаку долара” на телевизијској реклами похвале како је „вијагра” преобратила посусталог брачног супружника.

Сувише сте се рано предали годинама, рекла ми је једна америчка адолесценткиња када сам јој наговестила да не бих да у својим педесетим (опасно близу шездесетим) одседам у групном хостелу где у креветима на спрат спавају млађани глобтротери и средовечни Американци.

Доктрина о апсолутној контроли над сопственим животом и личној одговорности за његове исходе, не иде наруку научницима који би да одреде неке природне биолошке старосне међе. „Њујорк тајмс” је пре неку годину објавио резултате истраживања Пју центра рађеног на узорку од 38.000 људи у четрдесет четири земље. Са констатацијом да је „успех у животу значајно условљен силама ван сопствене контроле” сложила се већина испитаних нација (од Јапана до Бангладеша). Али 65 одсто Американаца сматра да је она нетачна и да човек увек сам кроји свој живот, да може успети у било ком добу и без обзира на било какве спољне факторе.

Дефиниције за кризу средњег доба су метафоричне и лишене одредница које би бар назначиле кад престаје средње доба, а почиње „позна јесен”, односно катастрофа. Тако се објашњава да „криза настаје кад се попнеш на врх мердевина и схватиш да су оне наслоњене на погрешан зид”. Али подразумева се да са њих можеш да сиђеш, да добро одмериш други зид о који ћеш да наслониш своју животну лествицу, и да почнеш да се пењеш из почетка. За такву промену нема добног ограничења, тврди један научник кога цитира најновији „Вашингтон пост”. Додуше, покретљивост, мењање посла,професије, куће, аутомобила,жене, презимена и личног описа, комшилука и пријатеља, нови почеци у Америци се свесрдно препоручују. Омиљени су филмови, или истините приче о сусрету два старца обоје оболелих од Алцхајмера, који су схватили да ће се волети нежно и романтично до краја живота. Или о жени која је барабар са осталим студентима у седамдесет и другој години решила да добије диплому из менаџмента. Никоме не пада на памет да јој каже да ће с обзиром на своје године, место менаџера моћи да добије само на оном свету. Напротив, њени напори се подстичу и награђују специјалним одликовањима на факултетским свечаностима уз сок и канапее. На путу до дипломе за успешно превазилажење средњодобног синдрома. Фатализам није својствен овој нацији, а понекад њихов оптимизам прелази у апсурд. До последњег даха, значи има шансе да се живот убаци у прави колосек. Криза средњих година је најбољи подстицај за исправљање претходних грешака и осмишљавање нових корака. Макар се они чинили уз помоћ овдашње врло тражене „ходалице” справе на четири точка уз помоћ којих људи онемоћалих екстремитета и даље корачају.