Хајдучка планина над зеленом реком

А уместо харамбаша и њихових дружина, походе је природњаци, посетиоци и извиђачи. И свако од њих може да каже да је доласком на ову планину досегао звезду, јер Тара, у преводу са санскрита, значи – „звезда”.

Венац просечне висине 1.200 метара уздиже се над кањоном Дрине, једним од најлепших на континенту. Крвоток ове „зелене планине над зеленом реком”, како је назива Владимир Рогановић, уредник едиције „Лексикони националних паркова Србије” у издању „Службеног гласника”, чине пећине, увале, кањони, водопади, клисуре, врела... А њена плућа су шуме букве, смрче и јеле, којима је покривено 85 одсто територије Таре. Али, понос Потараца – како се називају њени житељи – свакако је Панчићева оморика. Надалеко чувени четинар стар десетине милиона година, који је 1875. у засеоку Ђурићи у Заовинама открио Јосиф Панчић, данас у малој популацији живи само на подручју Таре, у кањону Милешевке и на Звијезди – једној од планина у склопу масива.

Без Панчића, разуме се, не би био раскринкан ни остали живи свет који данас краси ово поднебље. У његова открића убрајају се, између осталог, скакавац с Мокре горе који је понео презиме нашег научника, као и ендемски зрикавац звани балканска изофија, за којег је швајцарски стручњак за правокрилце Брунер фон Ватенвил 1882. утврдио да је припадник нове врсте. Панчић је такође на овом подручју, на стрминама кањона Дервенте, открио и дервентски различак. Још један различак, алпски, расте у Србији само на једном гребену на Мокрој гори и строго је заштићена врста.

Обилује Тара и другим чудима флоре и фауне, попут госпиног плашта – биљке из породице ружа и једне од 84 балканске ендемске врсте које овде расту – или јасикине саперде, то јест стрижибубе, која је у Србији нађена само на подручју ове планине. Заљубљеницима у пустоловину ће, док обилазе обронке ове лепотице и језеро Перућац, можда да се посрећи и да виде великог ронца, птицу из породице патака и гусака, чија се популација данас у Србији своди на свега око 50 парова. Природно богатство употпуњују и заштићени сисари попут мрког медведа и видре, а ту су и срна, дивокоза, дивља свиња, куна, шакал...

Не чуди отуд да је Тара на прелиминарној листи добара за упис на Унескову листу природне баштине човечанства. Али, неки локалитети ове планине већ су на списку културног наслеђа које штити та организација УН. То су мраморја (гробља са стећцима односно средњовековним надгробним споменицима) у Растишту и Перућцу. Ове некрополе само су један од бројних трагова прошлости из свих епоха који сведоче о Тари, откако су је у бронзано доба насељавали Аутаријати – илирско горштачко племе по којем је добила име. Тако локалитет Кременило у Вишесави, праисторијско насеље између шестог и седмог миленијума пре нове ере, указује на остатке старчевачке културе – најстарије земљорадничке културе на Балкану, с центром настанка у српском Подунављу. Словенска грнчарија из 6. или 7. века пронађена је на Боровом брду на Калуђерским барама. У турско доба, кроз Тару је пролазио такозвани Босански пут, којим су се кретали трговци и војници, а у време слабљења Османског царства, ни овај део данашње Србије нису минула ратна разарања. Тако су се на Градини у Кремнима налазили турски магазин и караван-сарај које је 1738. уништила аустријска војска.

У сукобима је у неколико наврата страдао и манастир Рача, на десној обали истоимене реке, подигнут у 13. веку. Три столећа касније, у њему је формирана рачанска преписивачка школа, а за време Другог светског рата у манастиру је чувано „Мирослављево јеванђеље” које је априла 1941. жандармеријски потпуковник Јараковић предао игуману Платону Милојевићу. Рача је под заштитом као историјски споменик.

Идући Таром намерник ће наићи и на старе куће које су својеврсна обележја народног градитељства. Таква је и Вукајловића кућа на Калуђерским барама, коју је средином 19. века подигао Витор Вукајловић, газда механе у Бајиној Башти. Више не служи за становање, али је значајна због натписа из 1905. године код улазних врата, где пише да је овде „са Госпођом Аном 1905. године, боравио Славиша”, што се узима као траг о првим туристима на Тари почетком 20. века. Процењује се да је широм планине разбацано и око 650 сточарских колиба, грађених од 18. века. Осим ових брвнара, постојали су и кућери – колибе које су за постоље, уместо темеља, имале санке па су се запрегом лако пребацивале.

У новије доба Тара је била и железничко чвориште. И о тој епохи сачувани су трагови у Железничарском парку „Бела вода”, покрај истоименог извора. Тамо се чувају експонати који су некад јездили шинама, попут мажино вагона коришћеног у Првом светском рату за превоз муниције или немачке локомотиве из 1928. године. У центру Мокре Горе налази се и Железнички музеј, у згради подигнутој 1916. године кад је Аустроугарска овуда градила пругу уског колосека Мокра Гора – Шарган.

Међу занимљивим грађевинама је и стара мини хидроелектрана изграђена 1927, која је годину дана касније осветлила Перућац, Бајину Башту и Калуђерске баре. Налази се на реци Врело, најкраћој у Србији, тока дужине 365 метара, због чега је зову и река „Година”. Њено ушће у Дрину заправо је један од многих водопада на прелазима према овој реци, које сваке године виде хиљаде сплавара-учесника „Дринске регате”.

Лична карта Таре

24.991 хектар је површина националног парка

3.000 хектара у режиму заштите првог степена

1.200 биљних врста

600 врста гљива

140 врста инсеката

135 врста птица

53 врсте сисара