Доба деградирања универзитета

Мухарем Баздуљ је, текстом ,,Иван Ковић и Милош Меденица” („Политика”, 5. јула), отворио нека важна питања. Јавност се, како се ту примећује, показала спремном и способном да спречи прогоне на Универзитету у Београду. Баздуљ, међутим, наглашава да се и овом приликом показало да су овдашњи медији и јавне личности међусобно дубоко подељени и да они стају искључиво и само иза својих истомишљеника. По његовом мишљењу то нас, све заједно, чак води ка „потпуном уништавању критичке јавности као такве“.

Могу, заиста, да потврдим да су пропали сви покушаји да се, упркос законима и академским обичајима, спречи мој избор у више звање. У томе је подршка значајног дела јавности била необично важна. Ту се, међутим, завршава свака веза Баздуљевих тумачења с оним што се догађало у стварности. Нема сумње да је важно да бринемо о начелности у јавном простору. Али, овде је, пре свега, реч о Универзитету. Како је могуће да се у тој доброј кући честитих традиција дешавају таква безакоња?

Доцент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ