НЕ ЖИВЕТИ У СКЛАДУ СА ПОЛИТИЧАРИМА

Милано – После две године владе центра левице Романа Продија задесио сам се овде непуне две недеље уочи италијанских парламентарних избора, три године пре рока. Нека поређења са мајским изборима у Србији намећу се сама од себе.

Политика је, очито, опсесивна дисциплина. Они који стално понављају да дахћу под теретом обавеза датих бирачима не показују намеру да је напусте. Иста колекција политичара коју сам овде оставио 1999. и даље је ту. Баш као што су непроменљива и лица која су се у српске животе уселила после демократских промена 2000.

Исто важи и за предизборну реторику. Чини ми се да је у обе земље свет политике склон да френетично тражи пут ка изборној победи запостављајући удубљивање у квалитет политике. Изгледа да су и овде, као и тамо, мало умакли старој елитистичкој навици да сународнике посматрају само као гласаче, као сопствене клијенте, као вернике једне парохије, а не као грађане чија је свест предмет непрекидне дораде.

Политичари би да, по личним амбицијама и нахођењу, поређају институције као лего коцке једну на другу иако искуства успешних демократија говоре о парламенту, председнику и влади који функционишу у истој равни.

Италија је позната по листопадном карактеру своје политике. Европски рекордер у броју влада формираних од краја Другог рата и настанка републике. Србија је ту скоро ступила на пут парламентарне демократије – показујући амбицију да следи пример са Апенина.

Сличност налазим у партитократији. Италија у деценијама од рушења Прве Републике покушава да укрупни свој политички живот и приближи га идеалу англосаксонског биполарног модела. Неуспешно. Упоредо са два велика центра сличних програма, првим – лево од центра који на изборима предводи градоначелник Рима Валтер Велтрони, и другим – десно од центра чији лидер Силвио Берлускони очекује трећи премијерски мандат, Италијанима се нуди сијасет мањих странака.

Колико је опасна владавина малих, оних који у парламенту уцењују и наплаћују бекства с једне на другу страну, показује и садашња ситуација. Нови наследници некада моћних демохришћана тврде да за две недеље откако су формирани немају времена да убеде бираче у ваљаност своје платформе. Министар унутрашњих послова отворио је могућност одлагања избора заказаних за 13. и 14. април, иако устав предвиђа да они морају да се одрже најдуже 70 дана по распуштању парламента – што је 16. април.

Некако ми је лакнуло, јер сам се сетио нашег натезања и помињања Устава уочи председничких избора, али одмах сам се коснуо при помисли на страначке комбинаторике. Шта да очекујем? Ломљиве споразуме, калкулантска савезништва, велику фрагментацију? С том разликом што замраченим коридорима латинске политике лута Макијавели.

Пратим нека предизборна обећања. Велики комуникатор, Берлускони, под слоганом „Италијо, устани поново!”, говори о левици као „продавцима илузија” и Италијанима поново нуди неку врсту уговора. Његов фејслифтинг се стабилизовао, пресађена коса попунила, али оно што најбогатији Италијан сада поручује је непрепознатљиво у поређењу са само неколико месеци уназад. Знам човека.

Откако је ушао у политику 1994. постао је појам политичке некоректности. Берлускони модел 2008. покушава да остави потпуно другу импресију од оног који је правио опсцене гестове иза главе шпанског министра на самиту ЕУ. Каваљере, витез, како га зову Италијани, сада, попут Воје Коштунице или Томе Николића, измењеном реториком гради имиџ смиреног, искусног државника који је у стању да болести своје оболеле земље излечи ефикасније од свог млађег ривала.

Велтрони је, по оценама многих, обузет само илустрацијама свог програма, недовољно убедљив и неагресиван. У свим демократијама време пред изборе је време борбе, политичког рата. Тек када избори прођу и када губитник победнику честита тријумф, рат престаје. Тада се од губитника у парламенту очекује да не буду реваншисти на барикадама већ опозиција која интересе земље неће претпоставити интересима странке.

Од средине деведесетих у Италији, а у Србији од почетка вишепартизма, односи владе и опозиције потпадају под категорију ратног стања. Велтрони је необичан изузетак који се, по раширеном мишљењу, за изборе бори без борбе: избегава да помене директног ривала, не одговара на његове нападе. Софт стратегија води га у пораз, верују многи, а и истраживања показују да за Берлусконијем заостаје седам поена. Обећање да би три милиона сиромашних италијанских породица у случају његове победе добило по 600 евра месечно, подсећа ме на 1.000 евра Динкићевих акција Србима од јавних предузећа.

Све у свему, типичне предизборне приче по којој се ни Италија ни Србија много не разликују од других. Ваљда је зато Италијанима веома драг један стари адађо: Fra dire e fare c’e di mezzo il mare, једно је рећи, друго је учинити. Наравно да се ни људи нису много променили. „Било је боље кад је било лошије”, воле да кажу Италијани. Срби би их у томе подржали.

Да не пропустим поређење квалитета кампање. Ако је италијанска некима овога пута досаднија и учтивија, за разлику од „прљаве” српске (Шутановац), не значи да ниво витриола у међусобном обраћању није завидан. Две кандидаткиње са крајње деснице, једна је унука Бенита Мусолинија, опасно су се закачиле због права на наслеђе Дучеа и сексистичких изјава којима је Берлускони пословично склон. Има ту и гађања кандидата јајима и парадајзом.

Могуће је да су ово само лапидарна поређења, да сам пропустио крупнице и ситнице, али признајем да сам од почетка текста био вођен једним закључком који не нуди никакве сличности.

У Србији је политика опсесивна делатност. Већ заморна тема породичних ручкова, прича на послу или у ресторану. Разумљиво, јер је егзистенцијална. Феудална власт странака је огромна. Сеизмички утиче на наше животе. Кафе-куварице и возачи тресу се уочи избора јер не знају да ли ће задржати посао који су им дали партијски другови. О управним одборима не причам.

Овдашње политике, и предизборне кампање, можда је много у медијима као и код нас, али када се прерачуна по глави становника све је више него подношљиво. Од бирократа до металаца у Торину, произвођача семафора у Удинама, женских чарапа у Виченци, узгајивача маслина у Пуљи или рибара на Сицилији, сви они раде борећи се за бољи живот.

На Италијане много више утиче опште стање економије него политике. У децембру су сазнали да је њихова привреда пала испод шпанске. Онда су чули да зарађују мање од Грка. Можда ће због тога, како говоре истраживања, Берлускони победити. Нема ту демагошке идеологије. Ни небеске правде. Ни епске историје.

Зато се сетих једне од најбољих дефиниција Италије коју сам игде срео. Припада лорду Ралфу Дарендорфу, бившем декану Лондонске школе за економију и бившем комесару ЕУ: „Знате зашто ценим Италију? Зато што ми пријају земље које живе у складу са својим грађанским друштвом, а не у складу са својим владама”.

Како бих волео када би то неко могао да каже за Србију уочи и после избора. То би значило да ће српски бирачи, као и италијански, дати глас ономе за кога мисле да ће им обезбедити бољу и сигурнију будућност.