Ред је да тајкуни једном изгубе

Србија је данас чардак ни на небу ни на земљи. Нема ни Косово, а није ни у Европи. Није ни на почетку, ни на крају транзиције. Није ни привлачна ни непривлачна земља за инвеститоре. Није ни успешна ни неуспешна транзициона привреда. Србија је стварно ни на небу ни за земљи.

Овако др Даница Поповић, професор београдског Економског факултета, види Србију након осам година транзиције и уочи још једних избора.

Пре готово деценију исписали сте „десет заборављених заповести за спас српске привреде”? Колико су их постоктобарске владе следиле?

Од тих десет заповести испуњено је седам и то оних које је било лакше спровести, а остало је да се спроведу три најтеже: да се заокружи заштита својинских права, да се уведе чврсто буџетско ограничење (у оквиру тога да се спроведе закон о стечају) и да се социјалне службе дефинишу на тржишним принципима. Највише је урађено у првој влади, до убиства премијера, а онда су реформе почеле да се спроводе искључиво док је ММФ притискао. Кад је престао да притиска, ни реформи више није било.

Колико је добро да се реформе спроводе и да једна економија функционише под притиском, па и ММФ-а? Зар то није могло без притиска?

Да ли је добро да се пацијент излечи од алкохола под притиском доктора? Реформе подразумевају низ тренутно непопуларних потеза и владе транзиционих земаља би тешко могле да их убедљиво изведу без притиска, јер би то водило губитку власти. Али ако иза себе имају један велики ауторитет који каже да баш тим путем треба ићи, то са њих скида велики део терета, имају изговор „ево, терају ме”. То је добро за земљу, а касније се испостави да је то добро и за оне који су спровели реформе. Они који су тако радили, ено их у Европској унији, а богами ено их и на власти.

Зашто наша влада није и даље користила тај изговор? Зашто је избегла нови аранжман. Шта ћемо сада кад ММФ и „физички” одлази?

Било би много боље да не одлази, јер Србија много проблема није решила. И заиста не видим како ће то сама да уради. Утолико пре што ће други притисак који би донело приближавање Европској унији изгледа изостати у наредном периоду. Тако смо остављени да сами спроводимо реформе, а наши политичари то очигледно не желе.

Овдашњи привредници, али и неки министри, оцењују да се привреда још није опоравила од неких мера, као што је спољнотрговинска либерализација, на којој сте и ММФ и Ви инсистирали?

Либерализација се у Србији заправо никада није ни десила. Само су избачене дозволе и хармонизоване царинске стопе. А у преводу, либерализација је увођење истих правила игре за све, чиме се одређеним интересним групама онемогућава да мешетаре. То се није десило, правила нису иста за све.

Ви оптужујете владу за популистичке мере, а вокс попули каже да живимо све горе. Живимо ли боље или горе него некада?

Зависи кога питате. Ако је судити према резултатима последњих одржаних избора, на којима је већина гласала за проевропску опцију Бориса Тадића, онда већина сматра да је боље. Али, чак и да одете на Менхетн нико Вам неће рећи: Ја сам сасвим срећан, мени је добро, имам све, ништа ми не фали...

Није реч о само личним утисцима. Како то изгледа „по глави становника”?

Објективно гледано, ми имамо четири пута веће плате него пре осам година.

Али и цене су скочиле?

У Србији су цене веће него у окружењу како због монопола, тако и због политичког ризика. Уз то, плате расту брже од продуктивности, што изазива да цене не буду само високе, већ и да перманентно расту. Али мислим да су људи који кажу „никад није било горе”, заправо оних 400.000 из пропалих фирми. Радије би мењали све ово што су добили за сигурност коју су имали пре осам година. Кад би отворили очи и видели да се то никада неће вратити, схватили би да је боље да већ сада нађу неки други посао, уместо што седе и чекају да им држава реши проблем. Држава више никада неће решити ничији проблем, јер то не уме да ради, а и то није њен посао.

А шта ће држава да ради ако не решава проблеме?

Треба да направи поуздан амбијент за пословање, чврста правила игре, иста за све. Да уведе чврсто буџетско ограничење, и да коначно спроведе стечај, очисти терен, како би заштитила добре од лоших фирми.

Онда ће тих 400.000 људи да дође пред Немањину 11.

Кад се терен рашчисти, долазе они који нуде здраве послове. Шта је било са оних 7.000 који су радили у четири затворене банке? Дошло је 25 нових банака и отворило 24.000 нових радних места.

Народ страхује и од инфлације. И гувернер стално упозорава. Колика је опасност, реално?

Заиста, велика. Као и током претходних кампања и у овој ће бити повећана јавна потрошња, јер свака власт која жели да то остане подмазује своје бирачко тело, даје им масне и слатке поклоне пред изборе, што ће створити велики инфлаторни притисак. Истовремено, постоји опасност и да се привредна активност успори, јер страни инвеститори не долазе, застали су и чекају на резултате избора. С једне стране притисак на тражњу, а с друге успорени раст понуде отварају простор за озбиљан раст инфлације, коју не може да обузда само рестриктивна монетарна политика.

Привреда се жали да је та рестриктивност гуши, а део економске струке централној банци замера што инфлацију обуздава скупим мерама, као што је одбрана курса?

То је брана да се систем не распадне. То је као кад пуните каду преко ивице, а кажете да је сливник страшно скуп. Па што сте сипали толико воде кад је то скупо? Престаните да то радите па ће бити јефтиније. Критика је упућена на погрешну адресу. Проблем је у огромној јавној потрошњи.

Како је смањити?

Решење је да се више не даје толико пара за пропале друштвене фирме пред стечајем.

И приватизација јавних предузећа опет остаје некој следећој влади.

Проблем је у непостојању политичке воље, у политичким партијама које нису желеле приватизацију, како се не би одрекле партијске својине, моћи и пара. Јер, оне добро зарађују, не само кроз плате у управним одборима, већ кроз све финансијске аранжмане, као што су јавне набавке у којима се обрће огроман новац.

Али договорена је продаја НИС-а?

Требало би да гледамо како ће изгледати друга приватизација. Ова прва је веома политичка и веома смо дужни Русима, због њихове велике подршке Косову. То је чиста политичка продаја и то са економијом везе благе нема.

Наводили сте податак да нас је неефикасно пословање НИС-а коштало триста милиона евра годишње. Можда је и решење било да га удомимо, па и за мале паре?

Ма не би био толики проблем ни да смо га поклонили, него је невоља што смо им дали и монопол на увоз нафте. Ми сада имамо најскупљу и најлошију услугу у том сектору, а пребацили смо то у руке оних који не праве ни бољу ни јефтинију нафту, нити имају неку посебну репутацију у нафтном сектору. И још им и дали монопол.

Неке Ваше колеге кажу да ЕПС треба задржати у већинском државном власништву?

За јефтину и квалитетну услугу ни у том сектору Србија нема капацитета. Да има не би било као што је сада. Све земље које су приватизовале електропривреде имају бољу услугу, потрошачи су задовољнији и мање плаћају. У том аранжману губитници би били садашњи директор ЕПС-а и политичке партије које управљају огромним парама, а добитници сви ми.

Како да буде што више добитника?

Питање је избора стратегије. Ирска се у старту определила за привлачење страних директних инвестиција које су извозно усмерене, контролу зарада и шок терапију у смањењу јавне потрошње и обезбедила огроман раст извоза, раст плата и стандарда и достигла 40.000 долара по становнику. Португалија је изабрала оно што и ми, инвестиције у некретнине, малопродају и финансије и даље од тога нису мрднули. Плате које су пуштене да слободно расту остале су мале јер нису дошли извозни инвеститори. Ирска је данас три пута развијенија од Португалије.

И наши министри се позивају на Ирску. Од Ирске смо, кажу, ископирали Национални инвестициони план?

Ирска никада није имала НИП. То је исто као што је Милошевић говорио да хоће социјализам шведског типа, али да буде без краља и без – капитализма.

Велики сте противник НИП-а, а ништа српску владу није тако ујединило као тај пројекат?

Небитно је да ли НИП води Веља Илић или Драган Ђилас или Хосе Карерас. Може сутра да дође нобеловац, економиста Милтон Фридман, ништа се не би променило. То је била и остаће немогућа мисија, потпуно комунистичка конструкција у којој се кандидују немогући пројекти, добри само пред изборе, после чега ће остати инфлација и – ништа више. То је, најкраће, расипање пара које су могле да се боље искористе.

Како?

Србија је веома задужена земља и сваку пару која је дошла од приватизације требало је потроши на враћање дугова. Рејтинг земље би знатно скочио, инвеститори би радије долазили и сваки грађанин Србије би осетио бољитак. Рецимо, каматна стопа не би била 19 или 12 одсто него знатно нижа. Девизни курс не би толико апресирао и спољнотрговински дефицит би био много мањи.

Како да обичан свет разлучи предизборна обећања од оног што је реално оствариво и корисно за све грађане?

То је као кад купујеш половна кола и онда само видиш каросерију и још понешто. Док не седнеш у њих па не провозаш у ствари не знаш с чим имаш посла. То сам први пут чула од Зорана Ђинђића.

И сами сте признали да неки популистички потез, као што је подела бесплатних акција, може да обезбеди подршку за остварење много већих, важнијих циљева?

То је требало да буде иронија, али је у ствари истина. Више не постоји особа која је против приватизације јавних предузећа и тако гледано, то је пун погодак. Међутим, то би требало да буде последња ствар коју су тако урадили. Народ ће се јако разочарати. Пошто смо сиромашни свако ће радо тих 1.000 евра уновчити за 400 евра или чак и мање, а неки нови или стари тајкун ће наћи начина да све четири милијарде евра, или колико их буде, сакупи у свој џеп.

Хоћете да кажете да ће овдашњи тајкуни бити највећи добитници у подели бесплатних акција?

Свуда где су се делиле бесплатне акције, на дуги рок добитници нису били ни политичке партије ни грађани, већ тајкуни. Цела Русија тако је дошла у власништво петнаесторице барона, од којих ниједан пре ваучерске приватизације на свом рачуну није имао више од десет хиљада долара.

Али, има и оних који кажу да су биографије овдашњих тајкуна и порекло њиховог богатства небитни пред чињеницом да једини овде озбиљније инвестирају?

То и јесте и највећи проблем Србије, што ће, ако не дођу страни инвеститори, они остати једини. У овој фази транзиције, као и у свакој земљи, тајкуни и инсајдери су највећи добитници. То није наша специфичност, али се та бољка лечи новим страним директним инвестицијама. Тако њима умањујете власт, не зато што неко има нешто против њих, већ зато што желимо да и нама буде боље.

Шта је највећа препрека страним инвеститорима?

Политичка ситуација.

Али и у условима нестабилности, инвеститори улажу. Ризик је већи, али је и јефтиније?

Једно је да ли ће доћи врућ новац или озбиљни инвеститори, као у Ирску или Мађарску. Кажу „ми нећемо терати стране инвеститоре”, а ја питам „колико сте их отерали својим незрелим политичким понашањем”. Ако стално шаљете поруку „не знам кад ћу у Европу , можда нећу никада”, свакако да терате стране инвеститоре.

Нико од политичара обичном свету није објаснио зашто је то добро да будемо у Европи, сем што ћемо добити визе?

Кад хоћу да правим колаче ја узмем рецепт од онога ко то уме, ко то најбоље ради. Зашто сви одавде одлазе у ту Европу или Америку? Зато јер је тамо боље него овде. Кад буду други почели да долазе у слободарску Србију онда ће то бити знак да је боље – овде.

Није, ваљда, све лоше? Шта се то у протекле две-три године овде добро догодило?

Добро је, рецимо, што је затворена „Застава запошљавање и образовање”, што се из буџета више не плаћа 4.000 оних који не раде, што су се ти људи тргнули, престали да се ослањају на државу, а Крагујевац који је тонуо постао град који се развија и у коме квадратни метар кошта више од хиљаду евра. Оно што је најбоље, што се влада, бавећи се углавном Косовом и крупним државничким темама није бавила привредом, па је привреда могла мирно да напредује и оствари осмопроцентни раст.

А шта је то најгоре што нам се догодило? Шта не сме да нам се понови?

Заборавили смо зашто смо кренули у транзицију и да хоћемо да изградимо капитализам. Морамо да се подсетимо да је то систем у коме кад си радник онда си радник, кад си власник онда си власник, кад си купац увек си у праву, а кад си продавац онда је муштерија увек у праву.