С посла право на бицикл

По окон­ча­њу ак­тив­не спорт­ске ка­ри­је­ре, 1988. се опро­стио од атле­ти­ке, по­стао је тре­нер нај­мла­ђи­ма у Атлет­ском клу­бу „Мла­дост” из Зе­му­на. И по­ред то­га што иза се­бе има че­ти­ри де­це­ни­је рад­ног ста­жа, овај по­лет­ни Зе­му­нац и да­ље ра­ди – и то као ма­га­ци­о­нер.

– Сма­трам да тре­ба да ра­дим, не са­мо да бих до­пу­нио кућ­ни бу­џет већ пр­вен­стве­но да бих био ко­ри­стан се­би. Не же­лим да бу­дем кла­си­чан пен­зи­о­нер, не мо­гу да ку­кам, во­лим да се дру­жим са мла­ди­ма, они су пу­ни жи­во­та што ме­ни ве­о­ма од­го­ва­ра. Не тра­жим мно­го од жи­во­та, ни­сам про­бир­љив, оста­вио сам траг у дру­штву, а то ми при­чи­ња­ва за­до­вољ­ство – ка­же је­дан од нај­у­спе­шни­јих срп­ских тро­ско­ка­ша, ви­ше­стру­ки др­жав­ни пр­вак и ре­кор­дер у атле­ти­ци.

Од сво­је пен­зи­је ка­же да мо­же да пре­жи­ви, иако му је спорт­ска пен­зи­ја (има  се­дам го­ди­на спорт­ског ста­жа) ума­њи­ла ко­е­фи­ци­јент. Ипак, атле­ти­ка је та ко­ја је Ја­но­шу до­не­ла мно­го ви­ше у жи­во­ту. 

– Где год да сам се по­ја­вио, вра­та до­бро­до­шли­це би­ла су ми отво­ре­на. Де­ша­ва­ња из атле­ти­ке са­да пра­тим са­мо из но­ви­на, али на так­ми­че­ња не идем, из­гу­био сам афи­ни­тет пре­ма то­ме и ма­ло сам се за­си­тио све­га. Спорт­ске ак­тив­но­сти ме ипак нај­ви­ше ис­пу­ња­ва­ју. Че­сто во­зим би­цикл, ево баш са­да се спре­мам за но­ву ту­ру од 30 ки­ло­ме­та­ра – ка­же Ја­нош, и под­се­ћа да је за прет­ход­на три ме­се­ца, у мар­ту, апри­лу и ма­ју, пре­шао 730 ки­ло­ме­та­ра на свом дво­точ­ка­шу, а про­шле го­ди­не укуп­но 3.000 ки­ло­ме­та­ра. 

– Фи­зич­ка ак­тив­ност ме и да­ље ис­пу­ња­ва. А ту је и оба­ве­зна ју­тар­ња шет­ња Зе­мун­ским ке­јом са су­пру­гом. По­чи­ње­мо дан у шест ују­тро и то је оба­ве­зан ри­ту­ал у то­ку це­лог про­ле­ћа и ле­та – до­да­је Ја­нош.