S posla pravo na bicikl

Po okon­ča­nju ak­tiv­ne sport­ske ka­ri­je­re, 1988. se opro­stio od atle­ti­ke, po­stao je tre­ner naj­mla­đi­ma u Atlet­skom klu­bu „Mla­dost” iz Ze­mu­na. I po­red to­ga što iza se­be ima če­ti­ri de­ce­ni­je rad­nog sta­ža, ovaj po­let­ni Ze­mu­nac i da­lje ra­di – i to kao ma­ga­ci­o­ner.

– Sma­tram da tre­ba da ra­dim, ne sa­mo da bih do­pu­nio kuć­ni bu­džet već pr­ven­stve­no da bih bio ko­ri­stan se­bi. Ne že­lim da bu­dem kla­si­čan pen­zi­o­ner, ne mo­gu da ku­kam, vo­lim da se dru­žim sa mla­di­ma, oni su pu­ni ži­vo­ta što me­ni ve­o­ma od­go­va­ra. Ne tra­žim mno­go od ži­vo­ta, ni­sam pro­bir­ljiv, osta­vio sam trag u dru­štvu, a to mi pri­či­nja­va za­do­volj­stvo – ka­že je­dan od naj­u­spe­šni­jih srp­skih tro­sko­ka­ša, vi­še­stru­ki dr­žav­ni pr­vak i re­kor­der u atle­ti­ci.

Od svo­je pen­zi­je ka­že da mo­že da pre­ži­vi, iako mu je sport­ska pen­zi­ja (ima  se­dam go­di­na sport­skog sta­ža) uma­nji­la ko­e­fi­ci­jent. Ipak, atle­ti­ka je ta ko­ja je Ja­no­šu do­ne­la mno­go vi­še u ži­vo­tu. 

– Gde god da sam se po­ja­vio, vra­ta do­bro­do­šli­ce bi­la su mi otvo­re­na. De­ša­va­nja iz atle­ti­ke sa­da pra­tim sa­mo iz no­vi­na, ali na tak­mi­če­nja ne idem, iz­gu­bio sam afi­ni­tet pre­ma to­me i ma­lo sam se za­si­tio sve­ga. Sport­ske ak­tiv­no­sti me ipak naj­vi­še is­pu­nja­va­ju. Če­sto vo­zim bi­cikl, evo baš sa­da se spre­mam za no­vu tu­ru od 30 ki­lo­me­ta­ra – ka­že Ja­noš, i pod­se­ća da je za pret­hod­na tri me­se­ca, u mar­tu, apri­lu i ma­ju, pre­šao 730 ki­lo­me­ta­ra na svom dvo­toč­ka­šu, a pro­šle go­di­ne ukup­no 3.000 ki­lo­me­ta­ra. 

– Fi­zič­ka ak­tiv­nost me i da­lje is­pu­nja­va. A tu je i oba­ve­zna ju­tar­nja šet­nja Ze­mun­skim ke­jom sa su­pru­gom. Po­či­nje­mo dan u šest uju­tro i to je oba­ve­zan ri­tu­al u to­ku ce­log pro­le­ća i le­ta – do­da­je Ja­noš.