Сит сам неправде према глумцима
Суботица – Након што је Мира Бањац, председница Савета Фестивала европског филма на Палићу уручила награду „Александар Лифка“ Славку Штимцу којем је три пута играла филмску мајку, на Палић је стигло још једно њено „целулоидно“ дете. Богдан Диклић на Палић је дошао као један од главних протагониста филма „Игла испод прага“ у српско-црногорској продукцији и режији Игора Мариновића. Филм је приказан у оквиру програма „Паралеле и судари“ у пуној дворани биоскопа „Евросинема“ на Отвореном универзитету.
Дан касније, Богдан Диклић је дошао и на новинарску конференцију на Великој тераси на Палићу.
Долазак на Палић, испричао је, побудио је и неке успомене, када су га као дете водили до родбине у село Трешњевац поред Сенте, а како се за шинобус чекало три сата, у међувремену су отвореним трамвајем долазили на Палић. Могло би се рећи да је по тој сети за вожњом отвореним трамвајем Диклић и помало Суботичанин, јер свако ко га памти жали за тим превозом.
Ипак, признао је Диклић новинарима да је у једном тренутку рекао себи да неће доћи на Палић јер никада не позивају глумце. Наравно, додао је, када су га позвали радо се одазвао. Говорећи о филму „Игла испод прага“ каже да је улогу прихватио чим је прочитао сценарио, а рад са Мариновићем му је пријао јер је то био, како је рекао, здрав филмски рад и да је он само „пратио партитуру“ који су задали талентовани редитељ и сценариста.
На једном фестивалу изван Србије пре неколико година питали су редитеља, док сам седео ту поред продуцента и редитеља, како сте радили са глумцима. Нити је он дресер, нити смо ми шимпанзе. Узео сам микрофон и узвратио питањем: Како то мислите, зашто мене не питате
У разговору за „Политику“ Диклић се дотакао односа глумца и редитеља:
„У узрасту сам када комплекси нестају, али сам и сит неправде, где нама у уговорима пише извођач или интерпретатор. Ми глумци смо и ствараоци. То сам сигуран, али не знам ко нас то назива извођачима и зашто. Знате ли колико смо сцена драматуршки решили, колико идеја имали, ствари окренули на сету, неке сцене поправили код куће. Имам ту врсту искуства, као и моје колеге. На једном фестивалу изван Србије пре неколико година ми се догодило, и данас жалим због тога што сам учинио, када сам седео у друштву продуцента и редитеља, и мимо мене као глумца постављају питање редитељу како сте радили са глумцима. Нити је он дресер, нити смо ми шимпанзе. Узео сам микрофон и узвратио питањем како то мислите, зашто мене не питате. За разлику од вас код нас редитељ није бог, јер онда филм неће ваљати. Можда није требало то да урадим, јер они то не могу да схвате, али рекао бих да немамо адекватно место када је филм у питању, па чак ни позориште. Немамо одговарајуће место по заслугама, заслужнији смо ми и криви смо, исто тако, и за успех и за неуспех.
Последњих година Диклић доста снима у региону са младим редитељима који немају, или имају врло кратко сећање на заједнички живот у једној држави, те очигледно нису руковођени носталгијом.
„Колико знам они траже добре глумце, али имају и лакши приступ фондовима када се обједини екипа. Разлози су више практични а мање носталгични, они траже доброг глумца са било ког простора бивше Југославије, а онда имају бенефите у конкурисању. Тако споје „угодно са корисним“.
У такмичарском програму фестивала су још филмови „Силовити“ о младом Жану Лику Годару, који је режирао добитник Оскара Мишел Хазанависијус, руски филм „Без љубави“ за који се сматра да само из политичких разлога није добио награду у Кану, те филмови „Нежна жена“ Сергеја Лознице и „Трагом костију“ Агнешке Холанд. Фестивал се затвара у петак проглашењем награђених и филмом затварања „Реквијем за госпођу Ј.“.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
