Браћа по НАТО-у

Од нашег специјалног извештача

Букурешт, 5. априла – „Да ли сте сада први пут у Букурешту”, упитао ме је човек из румунског протокола док сам испијао чашицу добродошлице у хотелу „Фениција”.

– Не, први пут сам био 1984. године ради интервјуа са генералом Василе Милеом, начелником Генералштаба ваше војске, па после у августу 1989. ради интервјуа са председником Николаеом Чаушескуом. Два месеца касније био сам опет у Букурешту због интервјуа са његовим братом, генералом Илиеом Чаушескуом. Онда сте председника убили, али не знам је ли још жив његов брат?

„Занимљиво, али не разумем шта хоћете да кажете?“

– Баш ништа, само да када год дођем и одем из Букурешта после нешто пропадне.

Господин из протокола чудно ме је погледао и брзо се удаљио.

Има неке историјске симболике у главном граду Румуније. Као да се историја Балкана понавља управо у Букурешту. Наиме, после балканских ратова 1913, Букурештанским миром Македонија је подељена између балканских савезника. Сада је Македонија због става Грчке остала ускраћена за приступницу у НАТО. У једном тренутку и Албанија је била спорна за улазак у Алијансу, па је Турска најавила вето за улазак Хрватске, ако се позивница не упути и Албанији, и ако Грчка настави да блокира Македонију. Онда су Турци ипак донекле попустили, јер је одлучено да Албанија ипак добије приступницу.

Македонци су све то у Букурешту схватили као праву националну и политичку катастрофу. И то расположење уопште нису скривали.

„Сада нам остаје само да правимо федерацију са Србима”, у пролазу ми је изјавио један угледни македонски новинар. За разлику од Македонаца, Црногорци су били поносни и задовољни добијањем „интензивираног дијалога”. Баш као и БиХ.

У лобију хотела делегације и новинари из некадашњих југословенских република седели су за удаљеним столовима без амбиције да се барем међусобно поздраве. Као да би то неко са стране окарактерисао као недозвољен акт. Или, мале земље, велике амбиције, ситне душе.

На посебној панел-дискусији Трансатлантске букурештанске конференције посвећеној Космету Горан Свилановић је, на неки начин, бранио ставове и предлоге министра за Космет у Влади Србије Слободана Самарџића рекавши „да је и тај предлог боље решење од онога шта сада постоји на терену”. Ветон Сурои се са тиме није сложио. Сутрадан, на другој панел-дискусији, Сурои је у сали сео одмах испред делегације Србије.

– Господине Сурои седите код нас, па ви сте наш”, позвао сам га да се премести.

„Јесте, па да ми ви онда чувате леђа!“

У лобију хотела „Фениција” домаћин је оставио рекламни материјал о НАТО-у, самиту и Румунији. Књиге, брошуре, филмови, значке, сувенири. Један роковник има на унутрашњим страницама карту Румуније и суседних држава. За нас пише Србија, а испод Југославија.

Да се зна када је то било када нисмо трчали по лобијима хотела као просјаци. Сви!