Бескрајна прича о кодексу понашања посланика

Тако ће бескрајна прича преписивања туђих правила, која су овде прописана другим актима, и гложење око њих, бити настављени, с малим изгледима да се дође до заједничког документа.

Позивајући све посланичке клубове да предложе свог представника у радној групи која ће радити на кодексу понашања, Александар Мартиновић (СНС), председник Административног одбора, казао је да је доношење кодекса предвиђено пословником о раду и да неће бити изгласавања правила већином гласова: „Крајње смо искрени и добронамерни да до кодекса дођемо консензусом”. Готово идентичне речи чули смо пре непуних десет година од Ненада Константиновића, тадашњег посланика ДС-а и председника Административног одбора, кад је формирана прва радна група за израду кодекса. Није било неке разлике ни у говору Зорана Бабића (СНС), пре пет година, кад је, као председник Административног одбора, преузео посао писања поменутог акта. И сваки пут је опозиција, ко год био у тој улози, била резервисана према намерама оних који су обећавали консензус, мада су углавном сви имали своје представнике у радној групи.

Свих ових година, само је ЛДП био доследан да у томе неће да учествује, па је тако и сада Ненад Милић рекао да би много важније било уредити пословник, „јер га свака власт тумачи како хоће, па се не зна кад ко има право на реплику”.

пословник, који је и данас на снази, донео је парламент у коме је већину имао ДС, без консензуса. Њиме су знатно ограничена права посланика и предвиђено писање кодекса. Прва верзија кодекса, како је објашњавао Ненад Константиновић, рађена је по угледу на кодексе Европског и парламента Велике Британије. А ту је, између осталог, писало да „посланик треба да се понаша у складу с моралним нормама, не сме да вређа, псује, да буде корумпиран, нити да опструише рад парламента, а ако прекрши правила биће санкционисан новчаном казном”. Све ово је, иначе, забрањено пословником о раду.

Константиновићев кодекс завршен је некако уочи избора 2012. године, па је остало да га усвоји нови скупштински сазив. Власт се, међутим, променила, па је сада Зоран Бабић преузео рад на овом документу. А као основа послужио је Константиновићев, али пољски кодекс. Константиновић је и даље био за кодекс, али су он и Бабић имали потпуно различита схватања онога што треба прописати. Бабић је имао, како је рекао, личне дилеме око етичког тела које би требало да буде формирано и које би изрицало казне за прекршиоце. Осим тога, он је сматрао да кодекс треба да се бави понашањем посланика у парламенту, а Константиновић је био за решења из свог предлога, „који је добар, јер решава укупно понашање посланика, значи ван скупштинске сале, њихов однос према функцијама, државној имовини...”.

Према Бабићевом виђењу правила, санкционисао би се онај ко буде вређао, износио лажи, тако што би био прво позван да се јавно извини, а ако неће – платиће казну у износу од три плате, што је у то време (пре смањивања посланичких плата) износило 225.000 динара. На тврдње опозиције да се овако „затварају уста опозицији”, Бабић је казао да нико „нема намеру да ставља повез на уста било ком посланику, министру, учеснику у дебати”.

У „Бабићевом кодексу” било је предвиђено кажњавање „коришћења говора мржње ван парламента”, али и шта се може унети у салу за заседање. Тако су, на пример, „дозвољене значке и оловке са страначким обележјима, али не и транспаренти који су уперени против некога или се њима неко велича”. Предвиђено је било и формирање етичког савета од пет чланова, који би одлучивао по „пријавама” за прекршиоце правила. Бабић је више пута најављивао усвајање овог документа, али се то стално пролонгирало, а онда је у једном тренутку просто престало да се о томе прича.

На питања овог новинара да ли је тачно да је предлог кодекса послат у Брисел на „проверу” и да је није прошао, с образложењем да све што ту пише већ пише у пословнику о раду, али и да им се нису свиделе ни одредбе о кажњавању посланика за речи које изговоре ван парламента, у интервјуима и на телевизији, из радне групе су одговарали: „Само то не питајте!”. Иначе, кад се најављивало да ће документ ићи на проверу у Брисел, на наше питање зашто се један интерни акт српског парламента шаље у Брисел и зар то није понижавање нашег највишег законодавног тела, из радне групе су нам одговорили да није лоше да оде на проверу.

Сада ће овај овај документ, како рече Александар Мартиновић, бити подељен члановима радне групе, да га проуче и да се од њега крене са израдом кодекса, до којег ће се, тврди, доћи консензусом. Некако се чини да је свима лакше да покушавају да преписују разна правила из разних парламента, да траже савете и провере у Бриселу. Уместо да лепо седну за сто и договоре се да ће правила, а пословник о раду има све што је потребно, да важе за све, ко год био на власти. Преписивање туђих правила, а непридржавање ни својих постојећих, сигурно неће подићи низак рејтинг Народне скупштине Србије у јавности. Кад би се мало размислило о добронамерном савету Џанга Деђијанга с почетка овог текста, можда би нам и парламент уживао више поштовања у јавности.