Лепе вести и ружни коментари

Текстове у нашим новинама пишемо због читалаца и радујемо се кад брзо на њих реагују. Жеља нам је да изазовемо реакцију, полемику, како би се промениле неке ствари набоље или како би се некоме помогло...

У том послу, коментари читалаца на нашем сајту су више него добродошли и веома драгоцени, често добијемо корисне сугестије, идеје за нове текстове, новинари одговарају и дебатују, чак и када се неко потпише као „бамби” или „вештица без метле”...

И ту долазимо до првог проблема: постало је правило да се читаоци не потписују својим именом и презименом, да измишљају надимке, а да се при том острве свом силином на аутора текста или саговорнике који се не крију иза лажних личних података.

Наш лист објављује различите реакције читалаца на сајту, руководећи се пре свега начелом пристојности, што опет многи тумаче као цензуру. Такво тумачење можда и можемо да разумемо, али оно што не можемо и што највише чуди јесте поплава негативних коментара чак и када се објављују позитивни текстови. И тако долазимо до проблема број два.

„Политика” се поноси када открије неког стручњака којег слуша свет, а о њему не зна Србија. Нису сва професорска деца само због тога завршила факултет с десеткама, многи су превазишли успехе оних који су их школовали и то само својим знањем и упорношћу. Волимо да пишемо о успешним предузећима, било да су они приватници или не, да похвалимо успехе које наши ученици жању широм света, да откривамо мале људе који су велики у својим срединама без обзира на партијску или било какву другу припадност...

Није реклама ако напишемо причу о успеху студената с неког престижног међународног такмичења, иако они имају индекс приватног факултета, нити када на првој страни објавимо који је државни факултет најбољи у Србији по истраживању самих студената. Зашто, када пишемо о златном успеху наших математичара или физичара одмах крене лавина о томе да фаворизујемо једне, а не представљамо друге школе? Па представљамо, само читајте „Политику” сваки дан.

Шта има лоше у томе када се забележи да су најбољи студенти са свих универзитета у Србији, при том слабог материјалног стања, награђени путешествијем кроз земље Европске уније? Зашто се одмах креће с негативним коментарима попут „шаљемо будуће стручњаке на пут без повратка”? Зар није боље да изађу из свог родног места, упознају младе из других земаља, другачије културе, ефикасније начине образовања? Да затворимо границе и подигнемо соларне зидове?

Како је то постао манир, правило да и на позитивне догађаје реагујемо на ружан начин? Зашто ће се пре прочитати текст о убиству познате певачице него о школи до које ђаци долазе крчећи снег и по 12 километара, а при том освајају награде? Да ли је могуће да је данас остало тако мало људскости и да на све морамо одмах да реагујемо негативно? Није увек све црно, није све реклама, не крије се иза сваког текста завера. Или што је рекао онај панонски (морнар) певач око којег се вечно ломе копља од Љубљане до Врања – само се лепо може ружити. Будимо људи, зар је то тако тешко?