Lepe vesti i ružni komentari

Tekstove u našim novinama pišemo zbog čitalaca i radujemo se kad brzo na njih reaguju. Želja nam je da izazovemo reakciju, polemiku, kako bi se promenile neke stvari nabolje ili kako bi se nekome pomoglo...

U tom poslu, komentari čitalaca na našem sajtu su više nego dobrodošli i veoma dragoceni, često dobijemo korisne sugestije, ideje za nove tekstove, novinari odgovaraju i debatuju, čak i kada se neko potpiše kao „bambi” ili „veštica bez metle”...

I tu dolazimo do prvog problema: postalo je pravilo da se čitaoci ne potpisuju svojim imenom i prezimenom, da izmišljaju nadimke, a da se pri tom ostrve svom silinom na autora teksta ili sagovornike koji se ne kriju iza lažnih ličnih podataka.

Naš list objavljuje različite reakcije čitalaca na sajtu, rukovodeći se pre svega načelom pristojnosti, što opet mnogi tumače kao cenzuru. Takvo tumačenje možda i možemo da razumemo, ali ono što ne možemo i što najviše čudi jeste poplava negativnih komentara čak i kada se objavljuju pozitivni tekstovi. I tako dolazimo do problema broj dva.

„Politika” se ponosi kada otkrije nekog stručnjaka kojeg sluša svet, a o njemu ne zna Srbija. Nisu sva profesorska deca samo zbog toga završila fakultet s desetkama, mnogi su prevazišli uspehe onih koji su ih školovali i to samo svojim znanjem i upornošću. Volimo da pišemo o uspešnim preduzećima, bilo da su oni privatnici ili ne, da pohvalimo uspehe koje naši učenici žanju širom sveta, da otkrivamo male ljude koji su veliki u svojim sredinama bez obzira na partijsku ili bilo kakvu drugu pripadnost...

Nije reklama ako napišemo priču o uspehu studenata s nekog prestižnog međunarodnog takmičenja, iako oni imaju indeks privatnog fakulteta, niti kada na prvoj strani objavimo koji je državni fakultet najbolji u Srbiji po istraživanju samih studenata. Zašto, kada pišemo o zlatnom uspehu naših matematičara ili fizičara odmah krene lavina o tome da favorizujemo jedne, a ne predstavljamo druge škole? Pa predstavljamo, samo čitajte „Politiku” svaki dan.

Šta ima loše u tome kada se zabeleži da su najbolji studenti sa svih univerziteta u Srbiji, pri tom slabog materijalnog stanja, nagrađeni putešestvijem kroz zemlje Evropske unije? Zašto se odmah kreće s negativnim komentarima poput „šaljemo buduće stručnjake na put bez povratka”? Zar nije bolje da izađu iz svog rodnog mesta, upoznaju mlade iz drugih zemalja, drugačije kulture, efikasnije načine obrazovanja? Da zatvorimo granice i podignemo solarne zidove?

Kako je to postao manir, pravilo da i na pozitivne događaje reagujemo na ružan način? Zašto će se pre pročitati tekst o ubistvu poznate pevačice nego o školi do koje đaci dolaze krčeći sneg i po 12 kilometara, a pri tom osvajaju nagrade? Da li je moguće da je danas ostalo tako malo ljudskosti i da na sve moramo odmah da reagujemo negativno? Nije uvek sve crno, nije sve reklama, ne krije se iza svakog teksta zavera. Ili što je rekao onaj panonski (mornar) pevač oko kojeg se večno lome koplja od Ljubljane do Vranja – samo se lepo može ružiti. Budimo ljudi, zar je to tako teško?